Талас радничких штрајкова,који у последње време запљускује Србију, наговештава опште „потапање” које би се, у виду још веће ескалације радничког незадовољства, могло догодити на јесен.

С друге стране, талас оснивања нових социјалдемократских партија које ће, бар према оцени њихових лидера, значајно ојачати леву страну политичког спектра Србије, такође ће се појавити на јесен.

Поврх свега, стидљиво се говори и о могућем преображају синдиката у политичку партију. Тиме би,по свему судећи,била заокружена причао консолидацији левице али не и прича о коначном решењу радничког питања у Србији?

Нема сумње да радништво у транзиционој Србији дужевреме пролази кроз Танталове муке. Укљештено између неолибералне владе и несолидарних синдиката, радништво је у великој мери препуштено себи.

Социјалдемократија која је, историјски гледано, природни савезник радништва, годинама се налази у дефанзиви тако да приличан број радника тражи заштиту на другој страни, у окриљу политичке деснице.

Не треба стога претерано да чуди што у атмосфери неприродно побрканих идеолошких лончића дугорочна решења радничких проблема тапкају у месту.

У најбољем случају проблеми се решавају на парче без дубљих системских захвата што на дуге стазе води још већем фрагментисању ионако расцепкане радничке класе. Шта би стога ваљало учинити да би се ситуација у потпуности преокренула у корист радништва?

Ефикасно решење свакако би било да влада скренеса неолибералног пута што по свему судећи у овом тренутку изгледа мало вероватно.

Уједињење тренутно разједињених синдиката било би такође веома ефикасно решење али је оно нажалост, због дубоких међусиндикалних размирица, још теже замисливо. У игри је и трећа могућност ништа мање илузорна од претходних. Реч је о потенцијалној „партијској метаморфози” синдиката.

Потешкоће у реализацији ове идеје су бројне и своде се на традиционалну оперисаност српског друштва од солидарности – кључног левичарског начела. Јер будућа радничка партија проистекла из синдиката морала би да ревитализује начело солидарности да би уопште могла да рачуна на било какав политички успех.

А то другим речима значи да би морала да привуче добар део радништва са десног на леви идеолошко-политички колосек.

Тај посао био би неописиво тежак за политички неискусносиндикално вођство које би се напречац обрело у политичкој арени. Руку на срце, тежину овог посла, али у далеко мањој мери, осетиће и партије социјалдемократске оријентације које ће ускоро бити уцртане на политичкој мапи Србије.

Идеја о могућности претварања синдикалне организације у политичку партију почива на две погрешне претпоставке.

Прва је да Србија представља друштво политички зрело за прихватање аутентичне партије левице. Друга је да пример британске Лабуристичке партије (која је проистекла из синдикалне организације) пије воду у контексту транзиционе Србије.

Мада је тачно да су острвски лабуристи проистекли из синдикалног језгра такође је тачно и то да су они временом (сасвим несентиментално) сасекли своје синдикалне корене.

Прати ли се развој ове партије од првог послератног лабуристичког премијера Атлија па све до актуелног премијера Брауна, лако је уочљив постепени отклон партијског врха од властитог синдикалног порекла.

То је посебно било изражено под Блеровим вођством будући да је овај у појединим моментима превазилазио чак и „челичну леди” у испољавању антисиндикалног расположења. Сва је прилика да би сличан „синдикални” аутогол додатно загорчао положај радништва у Србији.

Јер друштво које неолибералне мере владе прихвата са приличном дозом беспоговорности, свакако није сазрело за партију која би искључиво заступала интересе радништва.Наиме, у друштву у којем је партизам одавно и у великој мери контаминирао синдикализам, прерастање синдиката у партију било би равно политичком самоубиству. У том смислу британски пример је више него поучан.

Стога, кад се све сабере иодузме испада како је само тесна сарадња између снажних и уједињених синдиката и снажне и уједињене социјалдемократије кључ за побољшање положаја радништва у Србији. Али, пре тога, Србију очекује врела јесен радничког незадовољства.

*социолог