Економски развој и истовремено криза способности делања органа Европске уније наметнули су Немачкој централну улогу. Заједно са француским председником канцеларка је ту улогу радо прихватила. Али у многим европским метрополама и у медијима нама суседних држава присутна је све већа забринутост због немачке доминације. Овог пута не ради се о војној и политички превише јакој централној сили, већ о економски најјачем центру Европе.

Стога је потребно упутити веома озбиљну, пажљиво одмерену опомену немачким политичарима, медијима и нашем јавном мњењу.

Ако бисмо ми Немци дозволили да будемо заведени како бисмо на основу наше економске снаге почели да претендујемо на политички руководећу улогу у Европи или били primus inter pares (први међу једнакима), већина наших суседа веома ефикасно би се томе супротставила. Забринутост периферије због сувише јаког центра Европе веома брзо би се поново појавила. Највероватније последице таквог развоја за ЕУ би биле погубне и Немачка би била изолована.

Великој и ефикасној Савезној Републици Немачкој потребна је утемељеност у европској интеграцији и као заштита од нас самих! Стога нас од времена Хелмута Кола и од 1992. године члан 23 немачког Устава обавезује да учествујемо „...у развоју Европске уније”. Члан 23 обавезује нас и да у том учествовању поштујемо „принцип субсидијарности”. Тренутна криза у органима Европске уније не мења те принципе.

Наш геополитички централни положај и наша несрећна улога у току европске историје све до средине 20. века као и наши данашњи успеси – све то заједно од немачке владе захтева висок ниво саосећања са интересима наших партнера у ЕУ. Наша спремност да помогнемо је од суштинског значаја.

Ми Немци своје велике успехе у оквиру поновног раста у последњих шест деценија нисмо постигли потпуно сами. Све то не би било могуће без помоћи западних сила победница и без наше интегрисаности у европску заједницу и у Атлантски савез, не би било могуће без помоћи наших суседа, без политичког продора на истоку средње Европе и без завршетка комунистичке диктатуре.

Ми Немци имамо за шта да будемо захвални. Истовремено имамо и обавезу да се покажемо достојним солидарности која нам је указана тако што ћемо показати солидарност према нашим суседима!

Тежња ка сопственој улози у светској политици и тежња ка престижном положају на светској политичкој сцени била би, имајући све то у виду, прилично бескорисна, а вероватно и штетна. У сваком случају, блиска сарадња са Француском и Пољском и са свим нашим суседима и партнерима у Европи и даље је од суштинског значаја.

По мом уверењу Немачка има огроман дугорочно-стратешки интерес да се не изолује и да не дозволи да је изолују. Изолација у оквиру Запада била би опасна. Изолација у оквиру Европске уније или евро зоне била би веома опасна. По мени, овај интерес Немачке има далеко већу тежину од било ког тактичног интереса свих политичких странака.

Немачки политичари и немачки медији имају обавезу и дужност да континуирано заступају то становиште у јавном мњењу.

Уколико неко каже да се данас у Европи говори немачки и да ће тако бити у будућности, ако неки немачки министар спољних послова мисли да су наступи на телевизији у Триполију, у Каиру или Кабулу значајнији од политичких контаката са Лисабоном, Мадридом, Варшавом или Прагом, Даблином, Хагом, Копенхагеном или Хелсинкијем, ако неко други мисли да мора да брани европску „унију трансфера” онда то представља само штетно немачко национално хвалисање сопственом снагом.

Немачка је заиста деценијама више новца давала Европској унији него што је од ње добијала! Могли смо то себи да приуштимо и радили смо то још од времена Аденауера. И наравно да су Грчка, Португалија и Ирска увек више финансијске помоћи добијале од Европске уније него што су давале.

Та солидарност данашњој немачкој политичкој класи можда није довољно јасна, али до сада се она сама по себи подразумевала. Подједнако се подразумева и принцип субсидијарности, који од Лисабона има утемељење и у уговору. То значи да Европска унија мора да преузме оно што држава не може сама да регулише или да реши.

Конрад Аденауер је од Шумановог плана, имајући прави политички инстинкт и супротстављајући се отпору Курта Шумахера, а касније и Лудвига Ерхарта, прихватио француске понуде. Аденауер је правилно проценио дугорочни стратешки немачки интерес упркос подељености Немачке. Сви његови наследници, Брант, Шмит, Кол и Шредер, наставили су Аденауерову политику интеграције.

Ниједна тактика дневне политике, унутрашње политике као и спољне политике никада није довела у питање дугорочни стратешки интерес Немаца. Стога су сви наши суседи и партнери деценијама могли да се ослоне на континуитет немачке политике према Европи – и то независно од промена у владајућој структури. Тај континуитет нужан је и у будућности.

Сутра: Тренутна криза у ЕУ не сме да траје годинама