Титанска борба чији је циљ да се заустави или бар успори развој Кине већ је отпочела. Кина је данас под великим притиском да ревалвира своју валуту и тако заустави раст извоза и кумулирање девизних резерви.

Тврди се да је јуан потцењен од 20 до 40 одсто и да Кина њиме манипулише како би подстицала домаћу индустрију. Најснажнији притисак долази из САД, али и друге западне државе, мање или више експлицитно подржавају америчке ставове. Чини се да оне још нису спремне да стезањем каиша поправљају сопствену конкурентност, па од Кине траже да она смањује своју.

Амбијент делимично подсећа на осамдесете године прошлог века када је Јапан изгледао незауставив на путу ка доминацији светском економијом. Јапан је тада био под истим притиском, оптуживан да извоз стимулише депресирањем јена. Почетак краја јапанског успона отпочео је 1985. године. У хотелу ,,Плаза” у Њуjорку тада је потписан споразум (тзв. Plaza Accord) између Јапана и САД, којим је Јапан прихватио да постепено ревалвира јен како би смањио суфицит у трговини са САД.

Кина није Јапан. Демографска, политичка и војна снага Кине много је већа од јапанске, па Кину није лако ћушкати и притискати како се коме прохте. Због своје несрећне историје протекла два века, Кина неће прихватити да поново буде понижена. Ова димензија кинеског бића се олако потцењује.

Ни кинески економски аргументи нису без снаге. За разлику од Јапана осамдесетих, кинеска економија је данас једна од најотворенијих на свету и она своју привреду не брани високим царинским баријерама. Oд 2005. до 2008, јуан је већ ревалвирао према долару за око 20 одсто. Ако је јуан тако снажно потцењен како се тврди, тешко је објаснити да кинески увоз последњих година расте брже од извоза. Коначно, Кина је и даље држава у развоју са ниским дохотком по глави становника, и све што чини великим делом је и у функцији борбе против сиромаштва.

Од кинеске јефтине робе профитирали су сви. Потрошачи су за мање пара куповали више и тиме подизали свој стандард. Управо јефтина кинеска роба и притисак на остале произвођаче помогао је одржавању ниске инфлације у западном свету. Кина је директно помогла САД, усмеравајући део својих платнобилансних вишкова у куповину америчких државних папира. Индиректно, омогућила је тиме и галантно трошење америчког буџета, потрошњу изнад могућности и финансирање ратова у Ираку и Авганистану.

Индустрија и радна места селе се са Запада на Исток, али то није кривица Кине, већ је део процеса глобализације који је управо Запад форсирао. Када би Кина сада и посустала, производња се не би вратила у САД, већ би се преместила у неку другу азијску земљу.

Проблем са Кином није само у економској сфери. Централизовано устројена, Кина је држава са најјаснијом и најконсеквентнијом економском и геостратешком политиком међу великим силама. Огромне вишкове ликвидности које је економија створила, Кина користи како би проширила свој глобални економски, политички и војни утицај.

Кина осигурава поморске путеве којима се одвија њена трговина, гради луке, поморске базе и прислушне станице у пријатељским земљама уз Индијски океан. Кинеско присуство је све снажније и у Латинској Америци, Африци, а сада и у Источној Европи. Кина тако обезбеђује сировинске и енергетске изворе, или упошљава своје компаније. Примера ради, док се Запад и Русија бесконачно прегањају око нафтовода „Набуко” и „Јужни ток”, Кина је изградила, а крајем децембра прошле године и пустила у погон гасовод дужине 7.000 километара, од Туркменистана до Кине. При томе, Кина се појављује и као узоран и поуздан партнер, спреман да плати више од својих такмаца и да се при томе не меша у унутрашње послове партнерских држава.

Чињеница да Кина своју економску моћ тако вешто користи, сада ствара тензије на глобалној сцени. Најефикаснији начин да се Кина заустави је кроз успоравање њеног привредног раста, успоравање извоза, повећање потрошње и смањивање штедње њених грађана. Што мање домаће штедње, што мање слободних средстава, то је мања и могућност за кинеску експанзију.

Упркос растућој снази, Кина је свесна своје рањивости и својих унутрашњих слабости. Процес друштвене консолидације није завршен и бар 300 милиона људи мораће са села да пређе у градове. Управљање тим потенцијално опасним социјалним и економским процесом је монументалан задатак, донекле олакшан чињеницом да Кина има висок ниво етничке хомогености.

Није у карактеру кинеске политике да конфликте и тензије појачава. Она ће свакако правити компромисе и када је курс јуана у питању, водећи рачуна да против себе не створи јединствен западни блок. Проблем валутног курса не може сакрити дубљу димензију глобалних сукоба. Геостратешка равнотежа се поступно мења, док се финансијска и економска моћ полако померају ка Азији. Овај процес је можда потенцијално компликованији и опаснији од онога из времена „хладног” рата.

www.nkatic.wordpress.com

финансијски консултант