Међународна научна конференција „Тито: виђења и тумачења” са око 70 учесника из земље и иностранства биће одржана у Београду 7, 8. и 9. маја. Како се тридесет година након Титове смрти памти титоизам и како ће се у будућности памтити? Тешко је рећи јер је прошлост у превирању. Али нешто се ипак може назрети на основу глобалне прошлости коју данас покушавају да каналишу пи-ар менаџери бриселске бирократије. Каква је заправо слика титоизма потребна ЕУ?

Хегемоно сећање на титоизам врти се око слике мрачне прошлости без које нема визије нове светле будућности. Просто речено, без мрака комунизма нема ни светла ЕУ. Где је место титоизма у овој мрежи времена? Смештен је у групу јавних непријатеља ЕУ. Зашто? Најопштије говорећи зато што се било какво сложено тумачење титоизма коси са телеологизацијом ЕУ. Чланство у ЕУ данас је главни циљ и безалтернативни правац кретања и још више од тога процес укључивања и искључивања. Просто речено, постоји само европско и неевропско. Нема трећег. На делу је својеврсна „ЕУзурпација“.

Нови хегемони евродискурс не прописује само будућност него кроји и прошлост Европе. У новој функционалној прошлости титоизму је место с ону страну европског. Наравно да није реч о голом забораву социјализма. Реч је о дубљем настојању да се раздвоји дозвољена од недозвољене прошлости. Неолиберална ЕУ организовано настоји да се ослободи неевропских остатака прошлости, национализма и комунизма. Зато их и повезује као нежељене сродне колективистичке остатке прошлости. Дакле, спојивост и неспојивост са хегемоним вредностима ЕУ је контекст и критериј који одређује шта из прошлости треба неговати, а шта заборављати. Речју и прошлост је Друго. Па и титоизам.

Титоизам се данас представља као недемократски режим са мноштвом насиља и митова. Каткад се, додуше, као меки тоталитаризам користи као туристички бренд, у чијем средишту је маршал бонвиван, а не класни ослободилац. Тито је остао непромењен у камену, али је измењена његова симболизација. ЕУ улаже доста новца да бинаметнула приоритете новог менаџмента сећања.

Посредно, али упорно ЕУ намеће и оквире слике титоизма. То што је данас европска пракса сећања јасно усаглашена око противљења тоталитаризму свакако утиче и на памћење титоизма. Али од даљег тока интеграције ЕУ зависиће који ће јој ступањ усаглашене прошлости бити потребан.

Вероватно ће Немци и Французи теже преправљати властиту прошлост, него што то данас чине Македонија или Албанија. Ни слика титоизма неће остати статична, али не само зато што ће рестаурација капитализма појачавати заборав и критику социјализма, него и отуда што ће нове генерације са новим искуствима другачије гледати на прошлост. Уколико се култура сећања буде и даље дотеривала у бриселски корак, и виђење титоизма биће ,,европеизовано”. Како? Тако што ће у новој мултикултурној глобализацији ЕУ вероватно најпре избледети сећање на интеркултурно југословенство.

Јер, бар како данас изгледа, бриселски мултикултурализам настоји да глобализује само национално, а не и интернационално. Оно што је пре двадесетак година била нормалност, сада је скоро смешно.

Мултикултурализам ЕУ подржава сапостојање разноликих националних садржаја (од преименованих Бошњака до исконструисаних Косовара), али не југословенских, зато што не улази Југославија у ЕУ него нове националне државе. Иронија историје јесте да ЕУ признаје Косоваре, али не и Југословене. Осим тога, кључни оквир интеграције јесте неолиберално тржиште робе и радне снаге, а не социјална држава.

Титоизам ће лагано, али сигурно бледети у сећању зато што није значајан за садашњицу. Овај процес осигурава и Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе од 26. јануара 2006. о међународној осуди злочина тоталитарних комунистичких поредака као језгро неолибералне оцене прошлости левице.

Иако у Резолуцији нема говора о фашизму, сам атрибут тоталитаран већ довољно наговештава његову сродност са социјализмом. Додуше у Резолуцији се титоизам изричито не помиње, али није ни изузет из категорије ,,тоталитарних комунистичких режима у средњој и источној Еуропи”.

Снажно измењени контекст сећања прожет новим друштвенокоректним смислом активно мења садржаје из прошлости. Врдољаков серијал о Титу није једини пример. Свуда је на Балкану напор за ослобођењем класе замењен жаром за ослобађањем нације. Због тога је данас Тито смештен у контекст којим доминира Блајбург, док је потиснут контекст у ком је као симбол доминирала Сутјеска. Ако се нешто битно не измени, наши унуци нам неће завидети што смо живели у великој и угледној држави, него ће нас жалити зато што смо животарили у страховлади титоизма.

Професор Филозофског факултета у Београду