Политикин новогодишњи уреднички коментар под насловом „Нема избора, нема реконструкције” („Политика 31. 12. 2009 – 2. 1. 2010) никога није изненадио. Ни власт, ни опозицију, ни читаоце. Новогодишњи насловни коментар огледало је уређивачке политике, поготово дневних новина. Отуда мора да забрине када на насловној страни новогодишњег троброја нашег најстаријег листа, на месту где је за очекивати да стоји трезвена критичка анализа друштвених проблема на размеђи две године, затекнемо недовољно вешто камуфлирани панегирик шефовима владајуће политичке класе и потпуно отворени фронтални напад на челнике највеће опозиционе странке. Али, „да се не лажемо” (како то софистицирано формулише аутор овогодишњег „Политикиног” коментара), мало је људи у Србији слободно.

Кога онда може да зачуди то што је глодур „Политике”, пишући новогодишњи (поклон) коментар с циљем да ублажи ендемски страх од промена и осоколи један режим у расулу, у Николићу и Вучићу видео људе које боли „неповерење у њих да могу да буду бољи од оних с којима многи нису задовољни”, људе који немају свој програм и своје „шта да се ради” и који заправо ништа од политичких циљева (па ни промену власти) неће остварити, само да се, ето, Шешељ из Хага врати.

У основи слободног новинарства је слобода духа. Неспутана слобода духа који самостално и слободно сагледава свет око себе и изводи своје сопствене, ни од чије воље зависне закључке, ударајући без зазора лево и десно. Sine irа et studio. Тешка времена далеко су тежа ако слободе духа нема довољно ни да се на размеђи две тешке године објективно сведу рачуни и погледа истини у очи. Ове године, уреднички коментар „Политике” имао је карактер нечијег поклона некоме.

Андрићев венац и Македонска морали би, међутим, да изразе међусобне наклоности и љубазности, као и леп обичај размене новогодишњих поклона и честитки преселе са страница нашег најстаријег листа, на задовољство читалаштва и грађанства уопште, које ипак барем у теорији има (преко државе) један део управљачких и власничких права, као и у демократским друштвима неприкосновено право на критичко јавно мњење засновано на јавном интересу. Оштрина критике власти, наравно, није и не треба да буде ни главно нити једино мерило независности и квалитета новинарског рада.

Хајдемо зато, како бисмо што је више могуће избегли замку субјективног приступа и партијске пристрасности, да за тренутак изведемо мали покус. Замислите на тренутак да сте становник измишљене државе Н и да је та држава у току претходне године забележила раст незапослености од 10 одсто, пад животног стандарда за готово 30 одсто, раст просечног износа датог за корупцију од 55 одсто, најмање издвајање за науку на свом континенту (последње међу 50 других држава и 10 пута мање од просека) и такође најмање издвајање и драматичан пад производње у сектору пољопривреде (смањење засејаних површина на ниво од пре 60 година), грађевинарства, крупне проневере у области инфраструктуре и пар капиталних пораза на међународном плану. И све то у једној години. Сада поставите себи питање шта бисте очекивали да буде тема број један годишњег коментара најугледнијег дневног листа те земље? Знам једног уредника који мисли да би то требалo да буде опозиција. Могуће да једна од тема заиста и треба да буде опозиција и њено „шта да се ради”. Али никако пре него што се од власти недвосмислено затражи одговор на питање за њено„шта уради”. И никако пре него што се јавности (која за то заиста јесте заинтересована) на достојан начин омогући да чује одговоре опозиционих првака на питање „шта да се ради”.

Све што је било потребно да се стекне увид у програмска начела СНС-а је да се посети званични сајт странке на коме су детаљно образложени принципи деловања, заједно сa на нашој политичкој сцени најобимнијим страначким програмским начелима. Неаргументована критика опозиције је и у нормалним околностима индиректна похвала власти. Свака похвала власти увек је похвала тренутку садашњем, а похвала тренутку садашњем у данашњој Србији, господине Бујошевићу, за све већи број ваших читалаца јесте похвала лудости.

члан Главног одбора СНС-а