Стара народна пословица каже да је „дружба дружба”, а „служба служба”. То би требало да значи да човек са неким има пословни и службени однос, а са неким пријатељски и присан и да ове релације не ваља поистовећивати.

Стари Римљани су то још боље изразили разликујући сферу јавног и приватног. Због тога су им институције беспрекорно функционисале: приватна неслагања нису резултирала блокадом јавних послова, као што и, обрнуто, јавне политичке разлике, нису драстично утицале на приватна пријатељства. Наравно, било је и ту разних Цезара и њихових Брутова, који су еволуирали од најоданијих пријатеља у најогорченије непријатеље, али Рим је, генерално, постао чувен управо због смисла за меру и подређивања државног интереса личним ганутостима.

За разлику од тога, у Србији „међ’ шљивама” очас посла неко од јарана постане најгори душманин, па са оним са ким смо јуче пили ракију, сутра можемо бити на „крв и нож”. О томе сведочи читав низ раскинутих политичких пријатељстава међ’ темпераментним Србима, још од Карађорђа и Милоша, преко Гарашанина и Ристића, све до Слобе и Ивана, Вука и Војислава. Чешће се требало пазити бившег пријатеља неголи давнашњег непријатеља, те су нека од раскинутих политичких пријатељстава имала трагичне исходе, кад би се један бивши јаран зарекао да мора да уништи оног другога, па је кум на кума често дизао руку или потезао оружје.

Наjновији пар у низу развргнутих српских политичких пријатељстава су Томислав Николић и Војислав Шешељ, при чему овоме другоме није први пут да закува са сопственим кумом и да крене читава булумента међусобних увреда и оптужби. Шешељ је исту причу прошао и много раније са Драшковићем, те су кумови гледали више да нашкоде један другоме неголи да користе сопственој ствари, што је коначно резултирало чињеницом да се нису баш превише омастили влашћу. Политика јесте немилосрдна дисциплина, али ипак није блиска „најстаријем занату на свету”, као што многи наивно мисле, те у њој ипак треба показати минимум достојанства да би се трајало. А достојанство се бесповратно губи ако о бившим политичким пријатељима причамо лоше, јер се поставља питање зашто смо са њима уопште и били. Стога је врхунска мудрост да се о бившим пријатељима, као и о бившим девојкама (тј. младићима) говори све најбоље, јер у противном нећемо рећи нешто ружно о некоме другоме него о самима себи.

Но, када се страсти распламсају, тешко је бити паметан, о чему речито говори сукоб Шешеља и Николића, јер стигло се до „хацијенде у Бајчетини”,до обрачуна код О.К. корала у Хртковцима и до питања ко је коме правио децу и швалерисао се диљем вољене нам Србије. Све би то било и забавно, као каква врхунска политичка сапуница, којој мексичкеи шпанске серије нису ни до колена, само да пред Србијом нису толики проблеми које ваља решавати, јер могу скупо коштати и позицију и опозицију, тј. читаву нашу политичку елиту. Док се финансијски цунами приближава Србији, док се цене гаса, струје и чега све не спремају на скок, док се динар спрема на пад, имамо ми и пречих проблема од тога ко је коме био на моби, ко је кога гостио ракијом, а ко има „швалерски пасош”.

А у ствари, у целој неокончаној причи уопште нису важни Шешељ и Николић, нити њихова препуцавања, већ то што сами себе представљамо као претполитичку нацију која се, попут оне добродушне бабе из народне пословице, чешља кад јој време није. Уколико останемо на претполитичком нивоу у коме ћемо политику идентификовати с „пијењем ракије”, нема нам спаса, јер се тако можда може водити кафана, али не и држава.

Но, нису ствари баш толико црне, јер има и паметнијих примера од Шешеља и Николића. Тако, на пример, у истој влади, на потпредседничким местима, седе Динкић и Ђелић, и то после оног њиховог чувеног ТВ-дуела где је неко некоме „дирао мајку”, што сведочи да наши политичари умеју да се издигну изнад својих утисака и да хладнокрвно обављају посао за који су делегирани. Напослетку, остаће прича о Николи Пашићу, који није бркао „дружбу” и „службу”, па многобројне анегдоте кажу да је после најгорих дуела и личних квалификација радио са онима са којима се спорио и „чашћавао”. Вероватно несвесно и сигурно из сопствене користи, Пашић је тако у „Србији међ’ шљивама” посадио једну чудну и до тада непознату биљку – модерну политику – која иде више из главе, неголи из желуца, и која, управо на трагу римског институционалног начина мишљења, зна да разликује приватне и јавне односе, од чега користи имају и грађани и политичари, и друштво и држава.

Истраживач-сарадник у Институту друштвених наука