Ко је имао храброст

Антиневео оријентисани Слободан Антонић, вечити аналитичар вечите већине, на страницама „Политике” (12. марта 2009.) коначно нам је саопштио: „Бројеви се рачунају”. Без веће претензије да говорим у име српских невеоа, наравно, понајмање у име (и мени је тешко без бројева) френдли фондова за политичке изузетности, развојних демократских и грађанских сервиса власти у националним стратегијама за развој или спречавања демократских и грађанских љубитеља цвећа и сиромаштва, самоодрживости и сл., морам да признам да је што се тиче тих бројева Антонић тотално у праву. Требало је само раније да нам саопшти да је проблем у бројевима, па да се коначно сложимо и кренемо даље.

Сад, пошто смо се сложили око бројева да кренемо:

1. Адолф Хитлер је победио на изборима марта 1933. године са 43,9 одсто гласова да би на наредним легално одржаним изборима, 1936. године, његову НСДАП подржало 98,8 одсто Немаца. У том смислу, заиста, шта је хтела она бедна мањина од шачице немачких интелектуалаца (или „издајника” попут Вилија Бранта) који су се противили успостављеном вредносном систему на „легалним изборима” у Немачкој. Уместо аргументације, упућујемо на наводе антиневео оријентисаногАнтонића о „европским вредностима”, онима који мисле да знају шта су и „како се најбрже стиже у Европу”, а „немају више од десетак чланова (и) желе да издају беспоговорна политичка наређења демократски изабраним представницима народа за које је гласало (толико и толико) милиона људи!” или о „апстрактном грађанину, кога невеои тобоже виде као идеалну пројекцију европског човека”.

Без намере да правимо аналогију између нацистичког режима и савремене државе Србије, циљ овог поређења је само да се укаже да је погубно користити бројеве и баратати појмом већине у ситуацијама када се ради о захтевима мањине за успостављање правде или, данас, стандарда људских права која су верификовали не само Европска унија, Савет Европе (чија је Србија чланица), него, пре свега, Уједињене нације, нарочито после ужасних искустава које је дискриминација као институционализован облик понашања, произвела не само у нацистичкој Немачкој него и у другим земљама у којима се масовно газило по људским правима.

2. На првим изборима у Србији 1990. године Слободан Милошевић је добио 65,34 одсто гласова да би се тек на савезним изборима 24. септембра 2000. бројевистидљиво окренули против њега. Позивајући се на правило да су бројеви најважнији, Антонић заправо оспорава право – опозиције, НВО, медија и самих грађана Србије који су били противници његовог режима да се противе његовом режиму и оптужује их да намећу свој вредносни систем који све до избора 2000. није имао већину, а и тада прилично танку. Да ли би у светлу антиневео оријентисаног Антонића борба опозиције (и невеоа) за свргавање Милошевића који је имао бројчано беспоговорну већину (са Шешељевим радикалима или без њих) представљала понашање „истоветно као и стари политбиро КП”.

Тачно је да је афера због незаконитог повлачења из скупштинске процедуре Закона против дискриминације отворила питање утицаја грађанског друштва у Србији, али не због тога што „директори НВО који немају више од десетак чланова желе да издају беспоговорна политичка наређења демократски изабраним представницима народа за које је гласало два милиона људи” него због тога што је тих десетак директора са тих неколико десетина чланова и понеким ослобођеним грађанином једино смогло храбрости да се супротстави арбитрарној злоупотреби институција од стране изабране власти под командом цркве којој се све власти од Милошевића па надаље беспоговорно приклањају, и то у име тих бројева који се, дакле, рачунају.

И на крају, уопште није смешно – како умишља вечити аналитичар вечите већине Слободан Антонић – што он брани Бориса Тадића. Било би смешно да га не брани. Бројеви се ипак рачунају.

председница Комитета правника за људска права