Neposredni povod za naslov ovog teksta jestepisanje „Politike”. U nedelju 14. marta,veliki naslov „Srbija zatire stočarstvo”. U ponedeljak 15. marta poklon-dodatak „Poljoprivreda”,na 12 strana.

Iz prvog priloga S. Kostića izdvaja se tvrdnja: u poljoprivredi Srbije stočarstvo donosi bruto vrednost od više nego skromnih 30 odsto.Da li je novinar znao jednu veliku istinu: ako stočarstvo donosi manje od 40 odsto vrednosti, onda je poljoprivreda te države sirotinjska, a njena država – ništa bolja! ASrbija jednostavno nema stoke! To potvrđuje i podatak: imamosamo 0,3 uslovna grla na 1 hektar (UG/ha) obradive površine! Najblaže rečeno, sramota za jednu evropsku državu! A tek za Vojvodinu sa 0,25 UG/ha! Kako zamisliti da Srbija dođe bar na 50 odstovrednosti poljoprivredne proizvodnje, kolikou proseku imaju zemlje EU?To znači da bi Srbija trebalo daudvostruči svoje stočarstvo – da sadašnji broj stoke poveća za 100 posto! A u stvari,Srbija bi realno mogla da današnje stočarstvo poveća za triili četiriputa!

I uponedeljak, prilog ’Poljoprivreda’, korektno i profesionalno urađen od novinarke N. Kovačević,sa puno podataka. Samo, po sadržaju, slavopojka poljoprivredi: ona je „održala Srbiju”, ona je njen „najvitalniji sektor”…Takav je i prilog aktuelnog ministra „Srpski put vina” – kao da će to spasti ugled i ekonomiju Srbije! I tako, sve kao „med i mleko“ – namenjeno onima, koji ne znaju pravo stanje!

A pravo stanje – to je nešto sasvim suprotno. Jedino je tačno i nema sumnje: stvarne mogućnosti Srbije su zaista ogromne – kao pravi Božji dar od zemlje i klime, od geografskog položaja i od ljudi!

Ipak, (trenutna) perspektiva je– vrlo sumorna! Samo, najmanje je to zbog starih mašina, ljudi, tehnologija.Ili što poljoprivreda i država nemaju para! Jedini, pravi i jedino važan razlog jesteto što u državi Srbiji nema programa razvoja poljoprivrede Srbije! Da se,na primer,jasno zna šta nas očekuje do 2020. godine. U stočarstvu,da dođemo na bar 0,5 UG/ha! Ne samo zbog većih količina mesa, mleka, jaja. Možda je čak važnije da se zatvori prirodni krug biljne i stočarske proizvodnje! Tada bi bilo stajnjaka za organsku proizvodnju, ne bi bilo šteta kada su suše, niti poplava od silnih kiša! Trebalo bi mnogo manje „otrova“u vidu veštačkih đubriva ili pesticida! U Srbiji nema nikog s „petljom” (a to znači pamet plus hrabrost!) da utvrdi perspektivu poljoprivrede, postavi jasan cilj i kako i kada doći do cilja. Zar je moguće da to ne vide oni koji vode Srbiju! Sada naša Srbija liči na bogatu voćku, prepunu plodova, a mi nikako da nađemo „merdevine” i da to oberemo! Kako da sprečimo sirotinjsku bruku: izvozimo kvalitetno zrno kukuruza, a uvozimo (sumnjivo) mleko u prahu ili (prestarelo) meso za preradu. Treba li da se ponovo prisetimo: samo bogat i zadovoljan seljak značibogatu i zadovoljnu državu!

profesor univerziteta u penziji