Непосредни повод за наслов овог текста јестеписање „Политике”. У недељу 14. марта,велики наслов „Србија затире сточарство”. У понедељак 15. марта поклон-додатак „Пољопривреда”,на 12 страна.

Из првог прилога С. Костића издваја се тврдња: у пољопривреди Србије сточарство доноси бруто вредност од више него скромних 30 одсто.Да ли је новинар знао једну велику истину: ако сточарство доноси мање од 40 одсто вредности, онда је пољопривреда те државе сиротињска, а њена држава – ништа боља! АСрбија једноставно нема стоке! То потврђује и податак: имамосамо 0,3 условна грла на 1 хектар (УГ/ха) обрадиве површине! Најблаже речено, срамота за једну европску државу! А тек за Војводину са 0,25 УГ/ха! Како замислити да Србија дође бар на 50 одстовредности пољопривредне производње, коликоу просеку имају земље ЕУ?То значи да би Србија требало даудвостручи своје сточарство – да садашњи број стоке повећа за 100 посто! А у ствари,Србија би реално могла да данашње сточарство повећа за триили четирипута!

И упонедељак, прилог ’Пољопривреда’, коректно и професионално урађен од новинарке Н. Ковачевић,са пуно података. Само, по садржају, славопојка пољопривреди: она је „одржала Србију”, она је њен „највиталнији сектор”…Такав је и прилог актуелног министра „Српски пут вина” – као да ће то спасти углед и економију Србије! И тако, све као „мед и млеко“ – намењено онима, који не знају право стање!

А право стање – то је нешто сасвим супротно. Једино је тачно и нема сумње: стварне могућности Србије су заиста огромне – као прави Божји дар од земље и климе, од географског положаја и од људи!

Ипак, (тренутна) перспектива је– врло суморна! Само, најмање је то због старих машина, људи, технологија.Или што пољопривреда и држава немају пара! Једини, прави и једино важан разлог јестето што у држави Србији нема програма развоја пољопривреде Србије! Да се,на пример,јасно зна шта нас очекује до 2020. године. У сточарству,да дођемо на бар 0,5 УГ/ха! Не само због већих количина меса, млека, јаја. Можда је чак важније да се затвори природни круг биљне и сточарске производње! Тада би било стајњака за органску производњу, не би било штета када су суше, нити поплава од силних киша! Требало би много мање „отрова“у виду вештачких ђубрива или пестицида! У Србији нема никог с „петљом” (а то значи памет плус храброст!) да утврди перспективу пољопривреде, постави јасан циљ и како и када доћи до циља. Зар је могуће да то не виде они који воде Србију! Сада наша Србија личи на богату воћку, препуну плодова, а ми никако да нађемо „мердевине” и да то оберемо! Како да спречимо сиротињску бруку: извозимо квалитетно зрно кукуруза, а увозимо (сумњиво) млеко у праху или (престарело) месо за прераду. Треба ли да се поново присетимо: само богат и задовољан сељак значибогату и задовољну државу!

професор универзитета у пензији