Од објављивања Закона о планирању и изградњи сведоци смо континуираних напада на Владу Републике Србије, Министарство животне средине и просторног планирања, на министра Дулића и на сам закон.

У протеклих неколико месеци, откако је нацрт закона изашао у јавност, медији су пуни текстова разних аналитичара, консултаната и саветника за страна улагања који користе сваку прилику да јавност обавесте како је новим Законом о планирању нанета ненадокнадива штета српској привреди и стандарду грађана Србије.

Шта то нови закон прописује? Прописује КО може да гради: онај ко има СВОЈИНУ на грађевинском земљишту. Шта је својина на грађевинском земљишту? Право које познаје цео цивилизован свет још од старих Римљана и подразумева iusus, fructus и abusus, тј.право коришћења, право плодоуживања и право располагања одређеном имовином.

Ко по новом закону има право да конвертује право коришћења у право својине бесплатно? Имају сви грађани Србијејер су кроз куповину куће, стана, плаца платили и вредност грађевинског земљишта.

Ко немаправо да конвертује бесплатно? Немају власници приватизованих предузећа. Зашто? Зато што у приватизацији никад није било куповано право својине на грађевинском земљишту, право на изградњу нових објеката и на продају грађевинског земљишта, већ је искључиво куповано право коришћења на грађевинском земљишту, које је по свим законима о грађевинском земљишту до дана ступања на снагу новог закона трајало докле трају и објекти на парцели.

Да ли то значи да неко ко је у процесу приватизације купио фабрику, луку, бродоградилиште за мале паре, а потом преко својих „разрађених канала“ у локалним самоуправама исходовао промену урбанистичког плана којим се намена земљишта из индустријске мења у стамбену или комерцијалну и тиме вредност грађевинског земљишта вишеструко увећава, има право да гради по новом Закону о планирању и изградњи? Има, уколико плати разлику између пуне тржишне цене грађевинског земљишта намењеног изградњи стамбених и пословних простора (што вреди пуно) и цене по којој је купио предузеће (што је платио мало). Да ли се ово нашим „субјектима приватизације“ допада? Сумњамо. Да ли ће наши „субјекти приватизације“ све учинити да оборе овај закон и пратећу уредбу? Не сумњамо.

Зашто овакво земљиште не иде на лицитацију? Зато што би то подразумевало експропријацију зграда и објеката у приватном власништву да би се на њиховом месту градили нови стамбени и комерцијални објекти, што већ око две деценије по Уставу и Закону о експријацији није могуће.

Које је онда једино могуће решење? Да се ово земљиште прода власницима објеката над тим земљиштем по ценама које утврди Пореска управа на основу прометне вредности сличног земљишта у еквивалентним трансакцијама. Да ли је ово идеално решење? Није. Да ли ће бити потребно пружити и подршку Пореској управи у овом поступку али и обратити пажњу на њен рад? Свакако да хоће.

Да ли постоје и они који су приватизовали предузећа а неће морати да плате ништа у поступку конверзије права коришћења у право својине? Постоје. И то, у случајевима да је неко платио знатну суму за одређено предузеће (која је већа од вредности грађевинског земљишта), наставио производњу и није „исходовао“ урбанистичку пренамену земљишта из индустријске у стамбену или комерцијалну, те је самим тим и вредност земљишта мања. Јер, земљиште на коме се по урбанистичком плану могу градити само фабрике, на тржишту вреди вишеструко мање од земљишта на коме се по урбанистичком плану могу градити станови и шопинг-центри.

Зашто се влада определила за овакво решење? Зато што је процењено да предузећа која су купљена за знатну суму и у којима је настављена производња, односно чије земљиште није урбанистички „пренаменовано“ те се на основу својине на земљишту могу само реконструисати постојеће и градити нове производне хале, не треба оптерећивати додатним трошковима.

Коме, дакле, овај закон и пратећа уредба не одговарају? Онима који су за мале паре купили предузећа, отпустили раднике, да би на месту фабрика, лука, бродоградилишта, биоскопа и слично, градили шопинг центре, пословне просторе и станове, односно зарадили на нечем што никад нису платили.

Па, добро, а што је онда Савет за борбу против корупције против закона и подзаконских аката? Искрено речено, не знамо. Желели бисмо, међутим, да верујемо да у томе нема зле намере и да само нису прочитали добро шта у закону пише.

помоћник министра у Министарству животне средине и просторног планирања