Ду­го и жељ­но оче­ки­ва­но ми­шље­ње Ме­ђу­на­род­ног су­да прав­де по­во­дом Ко­сме­та из­не­на­ди­ло је код нас мно­ге. На­су­прот оче­ки­ва­њу Ср­би­је, суд је про­це­нио да де­кла­ра­ци­ја о ко­сов­ској не­за­ви­сно­сти ни­је у су­прот­но­сти са ме­ђу­на­род­ним пра­вом. Шта је у пи­та­њу?

Наш по­ли­тич­ки врх је це­нио, с пра­вом или не, да је за Ср­би­ју нај­бо­ље да бит­ку за Ко­со­во пре­ба­ци са по­ли­тич­ког на прав­ни те­рен. Хте­ли смо, прет­по­ста­вљам, да нас МСП осло­бо­ди пре­те­ра­них по­ли­тич­ких су­да­ра са за­пад­ним си­ла­ма, али нас је он сво­јим про­ал­бан­ским ста­вом до­вео у још те­жи по­ли­тич­ки по­ло­жај

Ипак ни­је све та­ко цр­но као што на пр­ви по­глед из­гле­да. ,,Њу­јорк тајмс”,напри­мер, при­ме­ћу­је (23. ју­ла)да је суд и по­ред при­стра­сно­сти из­бе­гао да ка­же да ли ко­сов­ска др­жав­ност има ле­га­ли­тет по ме­ђу­на­род­ном пра­ву.Ти­ме је и ко­сов­ским Ал­бан­ци­ма ус­кра­ће­но пот­пу­но за­до­вољ­ство ње­го­вом од­лу­ком.Јер, суд је,у на­сто­ја­њу да Ко­со­во тре­ти­ра као је­дин­ствен слу­чај, пи­та­ње пра­ва Ал­ба­на­ца на от­це­пље­ње јед­но­став­но оста­вио као по­ли­тич­ко шти­во за пред­сто­је­ћу Ге­не­рал­ну скуп­шти­ну УН.

Уђи­мо ма­ло у идеј­ну осно­ву вла­да­ју­ће не­из­мер­не ве­ре у ме­ђу­на­род­но пра­во. Ми­сли­ло се, по свој при­ли­ци, да ће­мо у ње­му на­ћи нај­си­гур­ни­ји кра­ји­чак за­шти­те на­ших на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са. Али се при то­ме пре­не­бре­гла еле­мен­тар­на исти­на да не­ма пра­ва без по­ли­ти­ке, од­но­сно да је ме­ђу­на­род­но пра­во син­те­за ме­ђу­на­род­них од­но­са. Су­шти­на тих од­но­са зва­нич­но је прин­цип рав­но­прав­но­сти др­жа­ва плус, не­зва­нич­но али бит­но, очу­ва­ње при­ви­ле­го­ва­них ин­те­ре­са ве­ли­ких си­ла. Зва­нич­но се спо­ро­ви ре­ша­ва­ју мир­ним пу­тем, не­зва­нич­но у игри је прин­цип си­ле. Ова гло­бал­на струк­ту­ра ме­ђу­на­род­них од­но­са се стал­но ме­ња и де­мо­кра­ти­зу­је, али уз оп­ста­ја­ње вла­да­ви­не ве­ли­ких.

Та­ко­ђе, ме­ђу­на­род­но пра­во ви­ше се не за­сни­ва са­мо на прин­ци­пу др­жав­ног су­ве­ре­ни­те­та већ и на од­бра­ни људ­ских пра­ва, за­хва­та­ју­ћи и уну­тра­шња пра­ва по­је­ди­нач­них др­жа­ва. Ти­ме је ме­ђу­на­род­но пра­во по­ста­ло по­лу­га ши­ре­ња де­мо­кра­ти­је, али у исто вре­ме и сред­ство у ру­ка­ма нај­моћ­ни­јих. По­ста­ло је, на­и­ме, са­свим ре­ал­но да ве­ли­ка си­ла, с де­мо­крат­ским пе­ди­гре­ом или без ње­га, под из­го­во­ром од­бра­не људ­ских пра­ва, у ства­ри бра­ни свој стра­те­гиј­ски ин­те­рес у по­је­ди­ним де­ло­ви­ма све­та. Ре­флекс та­квих трен­до­ва у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма упа­дљи­во се ис­по­љио и у нај­но­ви­јој од­лу­ци МСП-а. Сви­ма је ја­сно да ве­ли­ке си­ле ни­су би­ле спрем­не да до­зво­ле ни не­у­тра­лан, а ка­мо­ли став су­да у ин­те­ре­су Ср­би­је. Ов­де се на­ме­ће ло­гич­но пи­та­ње: Ако При­шти­ну и САД не по­др­жа­ва ве­ћи­на све­та, ка­ко то да од­лу­ка су­да бу­де де­сет пре­ма че­ти­ри у ко­рист При­шти­не? Да ли са­став су­да од­ра­жа­ва струк­ту­ру све­та? Или ту тре­ба не­што ме­ња­ти да би суд одр­жао диг­ни­тет ко­ји тре­ба да има.

Од­лу­ка МСП-а је те­шка за Ср­би­ју, али ни­је и њен по­раз. Ни­је без из­гле­да да наш пред­лог ре­зо­лу­ци­је у Ге­не­рал­ној скуп­шти­ни бу­де и усво­јен. Јер у све­ту је пу­но про­бле­ма слич­них ко­сов­ском. Мно­ге зе­мље су за­ин­те­ре­со­ва­не за ми­ран и спо­ра­зу­ман ис­ход бор­бе ко­ју во­ди Ср­би­ја у по­гле­ду Ко­со­ва. Тим пре што УН при­зна­ју са­мо до­бро­вољ­но при­хва­та­ње про­ме­на др­жав­них гра­ни­ца. Хо­ће ли се не­по­што­ва­ње прин­ци­па УН до­го­ди­ти у са­мој Евро­пи? И мо­же ли се ола­ко пре­ћи пре­ко чи­ње­ни­це да де­мо­крат­ска власт Ср­би­је пла­ћа гре­хе прет­ход­не не­де­мо­крат­ске вла­сти?

Ср­би­ја, сва­ка­ко, не тре­ба да бу­де сле­по уве­ре­на у свој успех на сле­де­ћој Ге­не­рал­ној скуп­шти­ни, као што је би­ла уве­ре­на у по­во­љан ис­ход од­лу­чи­ва­ња МСП-а. За­то је­се­њем за­се­да­њу Скуп­шти­не УН тре­ба при­ћи ра­ци­о­нал­но и без ви­шка емо­ци­ја, и да се у ре­зер­ви има и оп­ци­ја ,,Б”. До­бро је што вла­да не­ма на­ме­ру да ишта ме­ња у сво­јој про­е­вроп­ској по­ли­ти­ци и по­ли­ти­ци пре­ма Ко­со­ву. Осо­би­то ако то тра­же ан­ти­за­пад­не стран­ке, и то оне ко­је су нај­ви­ше и до­при­не­ле гу­бит­ку Ко­со­ва. Не­ма, пре­ма то­ме, уоп­ште раз­ло­га за би­ло ка­кав за­о­крет на­ше спољ­не по­ли­ти­ке пре­ма не­кој дру­гој стра­ни и од­у­ста­ја­њу од европ­ске ал­тер­на­ти­ве, ни­ти је то објек­тив­но мо­гу­ће. Али има раз­ло­га да се парт­не­ри­ма у ЕУ отво­ре­ни­је пре­до­чи у че­му се не сла­же­мо. Са­рад­ња у при­пре­ми ре­зо­лу­ци­је о Ко­со­ву ко­ја нам се ну­ди из Бри­се­ла, де­лу­је не­ре­ал­но због уда­ље­них по­зи­ци­ја око Ко­со­ва, али је, упр­кос то­ме, ве­о­ма зна­чај­на при­ли­ка да се те­сти­ра је­дан отво­ре­ни­ји вид са­рад­ње, ко­јим се не ква­ре већ са­мо учвр­шћу­ју ме­ђу­соб­ни од­но­си.

*Члан Фо­ру­ма за ме­ђу­на­род­не од­но­се Европ­ског по­кре­та у Ср­би­ји