Према неким проценама, из Крајине је после акција „Бљесак” и „Олуја” преко УНХЦР-а и амбасада у такозване треће земље исељено око 25.000 особа. Такође, према неким проценама, њих око 15.000 је напустило Хрватску тако што су са хрватским пасошем у руци доспевали у разне европске земље. То су они који су живели ван подручја тадашње РСК или су били у источној Славонији, па су се касније као држављани Хрватске иселили.

Многи од њих су данас у Аустралији, САД, Канади, Великој Британији, Немачкој, нордијским земљама. Био сам код Крајишника у неким од тих земаља. Нарочито упечатљив утисак на мене оставио је сусрет са Србима у Аустралији 2005, на десетогодишњицу ,,Бљеска” и ,,Олује”. Тамо сам присуствовао уметничком програму у коме су деца од пет до 12-13 година, чланови фолклорних ансамбала, певала „Буковице, мој дебели ’ладе”. У том програму у Сиднеју учествовало је око двеста деце, више него што их данас живи у било којем делу Крајине!

После егзодуса 1995, Крајишници су нарочито одлазили у оне земље у којима већ живе њихови рођаци и познаници, који су тамо доспели у ранијим емигрантским таласима. Јер, после Другог светског рата отишла је политичка емиграција, а у периоду од 1968. до 1972. економска. У најновијем трећем таласу после 1995. одлазиле су, међутим, комплетне породице.

На попису у пролеће 1991. у Хрватској је било 582.000 становника српске националности и 106.000 оних који су се изјаснили као Југословени. Демографи, и српски и хрватски, процењују да је међу Југословенима било бар 60 одсто оних српског порекла, тако да се сматра да је почетком деведесетих у Хрватској живело око 650.000 припадника ове националности. На попису десет година касније, 2001, Срба је у Хрватској било 201.000, а Југословена 74 (тј. мање од стотину), што значи да је током прошле деценије Хрватску напустило од 400.000 до 450.000 становника српске националности.

Где су они данас? Осим поменутих 40.000, колико се сматра да их је у европским земљама, Аустралији, и Америци, највише их је у Србији: на избегличком попису 1996. било их је око 300.000, а на следећем 2001. око 284.000. Овако мала разлика у броју пописаних избеглица у Србији, иако је у том периоду одлазак у треће земље био интензиван, објашњава се тиме што је у међувремену нагло повећан прилив Срба из источне Славоније.

Процењује се исто тако да се у Републици Српској задржало њих око 35.000 и у Црној Гори око пет хиљада.

Најзад, кад је о Хрватској реч, помињу се различите бројке о томе колико се Срба вратило на подручје некадашње РСК. Међународне организације помињу седамдесет хиљада, хрватске власти 126.000, док једно истраживање хрватских научника са загребачког Филозофског факултета, спроведено на захтев УНХЦР (2007), говори о 52.000 оних који су остали у такозваном одрживом повратку. Јер, многи који оду до својих кућа брзо се врате, али неко их је већ регистровао као „повратнике” иако они то нису. Међутим, од оних који су се тамо стварно вратили, према истраживању, чак 66 одсто су старији од 45 година, 50 процената су изнад 55, а 37 одсто изнад 65 година. С друге стране, деце до 15 година је у укупној повратничкој популацији само осам одсто.

Ситуација је, дакле, потпуно неприродна, јер у Крајини су сад сами старци који живе у двочланим (41 одсто) и једночланим (19 одсто) домаћинствима. То су усамљене старине које држе мобилне телефоне уз себе, увек спремне на позив деце и рођака из Србије или неке друге земље.

А ми који смо избегли у Србију, или негде другде, старија генерација, носимо осећај кривице пред млађима зато што смо изгубили завичај. Јер, већ годинама, откако смо избегли, нашој деци са усхићењем причамо о селима, виноградима, маслињацима, ливадама, манастирима, рекама тамо, а кад нас они питају зашто смо све то напустили, било који одговор делује неуверљиво. И зато носимо са собом осећај кривице; тај осећај да смо изгубили нешто веома вредно, и то – нешто што нисмо ми стекли него наследили од наших старих. Наследили, па изгубили. А губитак дедовине Крајишници не заборављају и не праштају.

Председник Документационо-информативног центра ,,Веритас”