Дуготрајна српска криза, ма колико имала локалне одлике, ипак, само је део планетарних мена, кризе свеукупних политичких и социјалних, цивилизацијских односа. Патрик Вивере, француски универзитетски професор, написао је својевремено књигу „Поново размотрити богатство”(2003), интелигентни извештај о новим факторима савременог богатства. На питање зашто се у политици привилегују страх и трагање за профитом, уз презирање другог и планете, Вивере одговара занимљивим париским неолевичарским виђењем света, инспирисаним тридесетим годинама прошлог столећа у Европи. И наводи: „Италијански филозоф Антонио Грамши карактерисао је кризу као период у коме ’стари свет управо умире, нови касни у рађању, али у коме, у тој полутами, могу да се укажу монструми’. Ми управо живимо тај период, и монструми су се указали, са својим кортежом ирационалних логика, великих страхова и економских, војничких, социјалних и религиозних ратова”.

Сетимо се данас ове пророчке анализе Грамшија из тридесетих година, сасвим применљиве на српску, али и регионалну актуелну кризу. А истакнути економиста развијеног света, Кејнс, није говорио о економској кризи, већ „о кризи економског”. У „Неугодности у цивилизацији”, Фројд формулише хипотезу да велики психички поремећаји могу да опхрвају један колективитет, по угледу на индивидуалне психичке поремећаје. Симптоми ових нових поремећаја цивилизације посебно су видљиви у савременим друштвима, материјално преразвијеним, али добрано на путу заоштрене „неразвијености на афективном, етичком и духовном плану”. Не могу се третирати позитивно ови велики поремећаји, који су, дакле, најпре психички и културни, пре но што су политички, економски и социјални, осим ако не променимо парадигму.

Ова парадигма изграђена је за индустријска друштва, и данас се прелива чак и у америчко постиндустријско друштво хиперсиле, постмодерно друштво истинске „земље-света”.Та парадигма просто је опседнута квантитативном производњом, и слепа на еколошком плану. Она је такође недовољна за третирање већине савремених суштинских друштвених питања. Овај модел своди животни пут на путању компетитивног произвођача. Да упростимо, доминантан економски и медицински дискурс „онај други је ривал, живот је борба, а смрт неуспех”. У тако постављеној перспективи, старост је бродолом, а пензија прва фаза тог расула.

Мала и раздроћкана Србија, измучена дуготрајним одсуством јасне визије будућности у редовима своје актуелне политичке класе, и тако немодерна, спада у жртве поменутог доминантног економског и социјалног дискурса алавог капитализма.

Тај екстремно сиромашан пројекат живота води у афективну самоћу појединца, и у колективну нервну депресију коју је предвидео Кејнес. А депресија почиње у поретку имања (трошити – поседовати – владати). Ми, у ствари, овде говоримо о виду токсикоманије.

У спекулативној економији најјасније се изражава управо пар узбуђење–депресија. Као што је то својевремено написано у дневнику „Вол стрит џурнал”: Финансијска тржишта познају само два осећања: еуфорију и панику.

Логика поседовања је лепо илустрована Гандијевом реченицом: „Има довољно ресурса на овој планети да се одговори на потребе свих, али недовољно да се задовољи свачија жеља за поседовање”.

Усред овакве српске, али и планетарне туробне перспективе, промаљају ипак на обзорју зраци могућег оптимистичког преокрета тренда, све више претећој економској и политичкој кризи. То су зраци непосусталог стратегијског промишљања социјално одговорних политичких снага, које су уверене у ново доба демократија. Мислим на француску сцену на којој се воде све учесталије расправе о потреби „шесте републике”, која треба да замени у 21. столећу умногоме истрошену, и додатно нападану из Америке, „Пету републику”.

Савремена држава је посустала свуда у свету, а демократија омлитавела. Кандидаткиња социјалиста на прошлогодишњим председничким изборима Сеголен Роајал лансирала је у кампањи: „Шеста република ће се ослањати на четири стуба: парламентарну демократију, социјалну демократију, партиципативну демократију и територијалну демократију”.

Тиме се тражи да грађанин поново доспе у срце јавног живота, из кога је, у многим сегментима, изгуран.

Ми смо, у Србији и окружењу, још у предемокрaтском периоду, са непотистичко-партијским концептима државе, са грађанима у тоталној аутсајдерској позицији. Партије су на Западу већ превазиђене као најважније форме окупљања грађана за изражавање политичке воље. Време је хоризонталних структура и окупљања грађана, попут тврдоглавог „Петог парка” на Звездари. То су путеви изласка из свих врста тешких депресија појединаца, колектива и читаве Србије, путеви ефикасне борбе против новог доба указивања монструма.

Институт за политичке студије, 
Центар „Југоисток”, Београд