„Ima mnogo interesenata koji žive od ljudske gluposti. I upravo iz tih fatalnih razloga glupost još uvek ima dobre društvene šanse! Ako je do demokracije, kompaktna joj je većina zagarantirana u svim najosnovnijim pitanjima života i smrti.” (Miroslav Krleža, „O Erazmu Roterdamskom”)

Da je ovdašnjoj kulturnoj i književnoj sceni, kao uostalom i čitavom društvu, neophodno temeljno redefinisanje, više je nego očigledno. Ali je, i to znamo – nemoguće! Iz bezbroj razloga. Najnoviji slučaj „Kecmanović protiv KCB-a” koji se prostire po znatnom medijskom prostoru, uključujući i list ,,Politiku”, još je jedna potvrda nemogućnosti te misije. Kolumnista lista „Politika” Vladimir Kecmanović čak u dva navrata dezavuiše manifestaciju Kulturnog centra Beograda (KCB), Festival jednog pisca, čija je tema Miroslav Krleža, vređajući organizatore i učesnike. Da je u pitanju zapravo Kecmanovićev lični negativni odnos prema Krleži i njegovom nasleđu, to je više nego jasno. Između ostalog i stoga što se o prethodnim festivalima čije su teme bili Rastko Petrović, Vinaver i Nastasijević, uopšte nije oglašavao i ne koristi se bilo kakvom građom (tekstovima), niti informacijama u vezisa festivalom.

No, njemu, niti ,,Politici”, ne smeta da čitaoce „informiše” i „savetuje”, uprkos tome što na manifestaciji nije učestvovao, niti joj prisustvovao, a pišući o festivalu demonstrira nepoznavanje osnovnih postulata organizacije kulturnih događaja, i, što je još alarmantnije, pokazuje apsolutnu neupućenost u Krležino delo.

Navešću samo dve od brojnih neistina od kojih ,,Politikin” kolumnista gradi svoj „tekst”. Upoređujući recepciju dela Vedrane Rudan i Miroslava Krleže (?!), on tvrdi da organizatori festivala u KCB-u „posetioce nisu uspeli da privuku ni brojnim bilbordima ni ostalim marketinškim trikovima”.

Činjenice i podaci kažu sledeće: ,,Festival 1 pisca” posetilo je oko pet hiljadaljudi (a izvesno je da će na koncertu Dženifer Lopez biti bar četiri puta više!), iako nije korišćena bilo kakva plaćena reklama. Upotrebljen je samo jedan bilbord, u vlasništvu Grada, pa je, gle čuda, za gradske ustanove kulture njegova upotreba – besplatna! Izložbe je svakodnevno posećivalo stotine ljudi, svih generacija. Na tribinama poput one na kojoj su na primeručestvovali Velimir Visković, Igor Mandić, Bora Ćosić i Mirko Demić, a na kojoj je bilo reči o uvek aktuelnoj „krležofiliji” i „krležofobiji” (pri čemu ovu potonju Kecmanović veoma krepko potvrđuje), i koje jasno reflektuju političke pozicije i opcije srpske i hrvatske sredine, prostor je bio tesan da primi sve zainteresovane.

Bar trećinu publike činili su srednjoškolci iz čitave Srbije, i to ne oni koje su profesori prisilili da dođu, već mladi koji aktivno čitaju i koji su na festivalu pokazali sofisticirano poznavanje Krležinog i književnog i političkog delovanja... Predrag Matvejević je pak, neko drugo veče, doživeo stajaće ovacije takođe brojne beogradske publike... I kad smo već kod „političkog delovanja”: naš „arbitar” nikako da shvati da „Festival 1 pisca” nije nekakva svetosavska akademija, gde se bilo ko „slavi”... To nije apologetska manifestacija, već program koji ima tendenciju da kritički sagleda sveukupnost literarnog, društvenog i političkog angažmana pisca koji je tema festivala. Pa je shodno tome i oKrleži izrečeno mnoštvo stavova, ali na temelju činjenica i argumenata, između ostalog i na osnovu naučnih istraživanja Velimira Viskovića, ili Tomislava Brleka, ili pak literarnog bavljenja Krležinim delom od strane Bore Ćosića.

Stoga je adresa na koju bi se moglo uputiti sledeće pitanje: koji su razlozi za bavljenje temama iz kulture na način koji Kecmanović demonstrira, koristeći se insinuacijama i govorom mržnje, u stvari adresa redakcije „Politike”.

*Kulturni centar Beograda, urednica književnog i tribinskog programa