Путин је Европејац. Путинова Русија види себе обновљену и чврсто унутар заједнице са Западом. Немачка јој у томе мора помоћи, јер је заједница Европе и Русије и у интересу Европе и у интересу Запада, написао је пре две године Герхард Шредер.

Сагласно Шредеровим мемоарима, бивши обавештајац је пред бившим канцеларом често отварао државничко срце исповедивши „посебна осећања” Русије према Немачкој. Путин је примећивао да је Немачка значајан центар културе, да је за културу Европе много учињено и у Русији и да би Немачка и Русија требало свеобухватно да сарађују.

Према Шредеру, Путинов став је да ће Европа само с Русијом „ојачати своју позицију јаког и самосталног играча на светској сцени”, и то „тек у случају да јој успе да своје сопствене могућности уједини с људским, територијалним и природним ресурсима, а такође и с економским, културним и одбрамбеним потенцијалом Русије”.

Шредеров закључак је да Москви треба отворити „европску перспективу”неку врсту увода у касније „привилеговано партнерство”. „Енергетска глад Европе не може се утолити без сировинског богатства Русије. Такође, „не треба потцењивати (ни њену) ракетну технику и атомски потенцијал”. Заузврат „било би разумно озбиљније се односити према руским интересима у области безбедности, уместо развијати фантазије о ’окруживању’, својствену конзервативним круговима”, написао је.

Двогодишњи период потврдио је неке од Шредерових препорука. Врата Европе Русији више су него одшкринута, а стуб и темељни ослонац европско-руског разумевања и сарадње је Немачка. У Берлину јесте нови канцелар, госпођа Меркел, али Меркелова и министар Штајнмајер, из социјалдемократског крила коалиције, нису редиговали немачку „руску политику”. Уосталом, то вероватно ни једној влади не би више допустила немачка индустрија.

Сензација тек почетком века је руски гас. Прва је за њим посегла Немачка, договором о гасоводу дном Балтика. Међутим, преостали део Запада није заостајао, нерасположен да губи време чекањем на неку „споразумну политику” трговања с Русијом. Реч „споразум” иритирала је Москву. Споразум да, али само са сваким појединачно и са земљама „старе Европе”, инсистирао је Путин.

Рат Русије и Грузије затекао је Европу „ошамућену гасом”. Анексија Абхазије и Јужне Осетије, руском „пасошизацијом”, признањем „независности” грузијских покрајина и убрзаним војним утврђивањем у њима, уплашила је Балтик и Пољску. Узнемирило их је то што Москва подсећа на тобожње право интервенције у зони руских интереса. Које су све земље „у зони руских интереса”, искрсло је питање.

Бивше присилне чланице СССР-а и главна жртва Хитлеровог пакта са Стаљином побојале су се „реплицирања историје”. Тврдило се да оклевање може охрабрити Москву да пође и даље. Главе су се окренуле Бриселу, али тамо није било одговора на њихово питање. Напротив, указао се шав политички несраслог ткива „старе Европе” и њеног недавног проширења на истоку.

Дежурни председавајући ЕУ председник Саркози указао се пред збуњеним табором са „шредеровским наочарима” – склон да, у ономе што се збило, види последицу оне „фантазије” о (проамеричком) прстену око Русије. С председником Медведевом, у Ници прошле недеље, Саркози је то недвосмислено јасно рекао – апострофирајући „одређене пријатеље Грузије”, њихове „војне бродове у оближњем мору”, „ракете, штитове и војнике”, као феномен небезбедности Европе.

Председавајући ЕУраширио је руке према Кремљу. Прихватио је да руска „архитектура безбедности” Европе (покушај Москве да поништи последице изгубљеног хладног рата) буде основ потраге за будућим европским решењима.

Звучи као француско звоно још живом НАТО-у. Додуше, не први пут. И једва мало пошто је „шредеровац” Саркози Американцима објавио да се Француска враћа како би са Америком и другима предводила НАТО. Међутим, рецесија је. Свет је у превирању и не назире се лак и пријатан пут.