Го­ди­на­ма у дво­ри­шти­ма основ­них шко­ла, не­где кра­јем ма­ја или по­чет­ком ју­на, ви­ђа се ма­са пре­ру­ше­не де­це. Као да је реч о по­зо­ри­шној пред­ста­ви под ве­дрим не­бом, или о ма­скен­ба­лу, али не, реч је о ма­лој ма­ту­ри. Де­ча­ци су пре­по­зна­тљи­ви, углав­ном су об­у­че­ни у ко­шу­ље, фар­мер­ке или пан­та­ло­не, ма­ло ге­ла на ко­си, пар­фем, и то је све. Али, де­вој­чи­це!

Овај текст је на­стао због де­вој­чи­ца.

Пре то­га, са­мо да спо­ме­нем ро­ди­те­ље ко­ји упот­пу­њу­ју при­зор и до­при­но­се ње­го­вој иш­ча­ше­но­сти. Ли­че на су­фле­ре, али непотребнe, скрај­ну­ти су, по­не­ки се чак и кри­ју од де­це, ви­ре иза кро­шњи др­ве­ћа, очи мај­ки пу­не се су­за­ма, тек по­не­ки хра­бри­ји оче­ви ис­тр­ча­ва­ју пред гру­пу де­це са ка­ме­ра­ма и фо­то­а­па­ра­ти­ма у ру­ка­ма. Де­ца бе­сним по­гле­ди­ма на­сто­је да их оте­ра­ју. Не при­па­даш ов­де, ка­жу, иди ку­ћи. Ма­ма, та­та, иди­те ку­ћи! пре­кли­њу по­гле­ди де­це. Су­ви­шни сте.

Да­кле, де­вој­чи­це. Де­вој­чи­це од 14 до 15 го­ди­на на шти­кла­ма. Као лут­ке ко­ји­ма је по­треб­на по­моћ при кре­та­њу. Као лут­ке ко­ји­ма су се оне до­ско­ра игра­ле, а мо­жда и ни­су, мо­жда су их оста­ви­ле већ у тре­ћем раз­ре­ду. Ко­ле­бам се из­ме­ђу ути­ска да ме под­се­ћа­ју на до­те­ра­не мла­де же­не, чуд­ног из­гле­да или упра­во на жи­ве лут­ке. За­то ми њи­хо­ва ле­по­та де­лу­је по­ма­ло је­зо­ви­то. Нер­во­за је пре­те­ра­на, што ве­ро­ват­но по­твр­ђу­је да до­га­ђај пре­ва­зи­ла­зи ка­па­ци­тет њи­хо­ве пси­хе. На шти­кла­ма од де­се­так цен­ти­ме­та­ра, и са плат­фор­ма­ма ко­је им це­ла сто­па­ла оди­жу од зе­мље, ожи­вље­не лут­ке као да леб­де и као да ће сва­ког ча­са уз­ле­те­ти и не­ста­ти из дво­ри­шта, јер ово не мо­же би­ти ствар­но! Де­ца на шти­кла­ма у ми­ни ха­љи­на­ма ду­бо­ких из­ре­за! Ово је оп­се­на, зар не? Квар­цо­ва­на де­ца као све­же пе­че­ни ко­ла­чи­ћи, тек из­ва­ђе­ни из мо­дли. Де­ца са ве­штач­ким или на­до­гра­ђе­ним нок­ти­ма, са пра­вим фри­зу­ра­ма, не­ма ки­ки­ца, пле­те­ни­ца, ма­шни­ца, то је све про­те­ра­но у про­шлост, фри­зу­ре су се из­ле­гле из ха­у­ба, ко­ри­шће­не су пе­гле, фи­га­ро, спи­ра­ле, све са­ми озбиљ­ни ала­ти. И, бо­га­ми, сто­је чвр­сто! Ту је и те­шка шмин­ка, што је тек по­себ­на при­ча, јер за­хва­љу­ју­ћи њој и са­ме де­вој­чи­це јед­на дру­гу у пр­ви мах не пре­по­зна­ју; а тек на­став­ни­ци, они мо­ра­ју да их до­бро за­гле­да­ју, ама, је­си ли то ти? Ни­је мо­гу­ће... Шмин­ка је мо­ра­ла да бу­де из ру­ке про­фе­си­о­нал­ца, што су ро­ди­те­љи, они што ви­ре иза др­ве­ћа, пла­ћа­ли 50 евра, ако си имао сре­ће, мо­гао си да про­ђеш са 40.

Пре­ру­ше­ну де­цу ће за­тим ор­га­ни­зо­ва­ним пре­во­зом од­ве­сти у не­ки ре­сто­ран где ће их по­са­ди­ти за сто­ло­ве као од­ра­сле љу­де. Ни­је про­шло мно­го го­ди­на от­ка­ко су им, у та­квим при­ли­ка­ма, мај­ке сец­ка­ле хра­ну. Са­да ће у то­ку ма­тур­ске ве­че­ри иза­бра­ти ми­си­цу и ми­сте­ра. Још је­дан ду­бо­ко не­ху­ма­ни чин због ко­јег ће се про­ли­ти мно­го су­за.

Зар њи­хо­вом уз­ра­сту, пи­там се, ни­је при­ме­ре­ни­ји од­ла­зак у ди­ско­те­ку где ће оде­ве­ни при­клад­но свом уз­ра­сту, она­кви ка­кви је­су свих го­ди­на од­ра­ста­ња и дру­же­ња, про­сла­ви­ти крај основ­не шко­ле? Ово ни­су они! Пре­ру­ше­ној де­ци под­мет­ну­то је гро­теск­но уз­бу­ђе­ње од из­не­над­не ви­зу­ел­не тран­сфор­ма­ци­је у на­из­глед од­ра­сла би­ћа. Де­ца су гур­ну­та на сце­ну да на не­ко­ли­ко са­ти од­глу­ме од­ра­сле.

Ко­ји је, по­бо­гу, сми­сао? За­што се ово ра­ди?

Ако не­ко ка­же да су ро­ди­те­љи кри­ви што до­зво­ља­ва­ју ћер­ка­ма ску­пе то­а­ле­те, он­да је то вр­ло ци­ни­чан ко­мен­тар. Мно­ги ро­ди­те­љи, на­рав­но, ни­су ни мо­гли да из­дво­је ве­ћу су­му нов­ца. Шта је са де­вој­чи­ца­ма ко­је су на мод­ну пи­сту мо­ра­ле да ис­ту­пе у јеф­ти­ним пи­јач­ним ха­ље­ци­ма? Или су и ти ро­ди­те­љи жр­тво­ва­ли ко зна шта, са­мо да не за­о­ста­ну. У че­му? У по­мо­дар­ству? У ис­пра­зно­сти? У по­ре­ме­ће­ним вред­но­сти­ма?

*Књи­жев­ни­ца из Бе­о­гра­да