Поштовања достојно откривање домаћих друмских, железничких, колубарских и сличних (додуше, махом на опозицију ограничених) мафија учинило је да све више наших медијских посленика полетно креће у умишљено истеривање правде по свету. На тапету се оправдано нашла међународна „фармакомафија”, како се назива у нас и неким блиским земљама, али је оспорен и кредибилитет Светске здравствене организације (СЗО). Док су злоупотребе произвођача лекова годинама опште позната истина, деценијама грађени углед СЗО само је делимично и кратко био доведен у питање због догађаја у вези са свињским грипом.

Светској научној заједници, осим понеког њеног маргиналног припадника, сви поступци СЗО деловали су увек кристално јасно и оправдано, али је блажи ток пандемије него што се страховало изазвао сумње дела махом лаичке јавности, те је и сама СЗО захтевала да њено поступање критички оцени независна експертска комисија. То тело, на челу са директором угледног Института за медицину САД Хардијем Фајнбергом марљиво је користило своја широка овлашћења током више од године дана и ослободило СЗО свих сумњи. Комисија је констатовала да нема индиција о постојању лоше намере и да је, гледајући у целини, СЗО успешно водила противпандемијску борбу. Тај извештај су маја 2011. једногласно усвојиле 194 чланице СЗО, чиме су дефинитивно одбачене раније оптужбе појединих организација, међу којима је најпознатији Савет Европе.

Зато данас за ма какав покушај „раскринкавања” СЗО саговорници могу да се нађу једино међу разноликим присталицама теорија завере. Резултат ослањања на само једну, пристрасним тумачењима склону страну, довео је до мистификације неколико питања. Једно је тврдња како пандемије наводно није ни било, већ да је проглашена захваљујући претходно промењеној дефиницији. Опште позната дефиниција пандемије иста је деценијама и сваком студенту медицине је јасно да су се у лето 2009. стекли услови за проглашење пандемије (нови сој вируса, низак колективни имунитет, различита клиничка слика и сл.).

Друга поента теоретичара завере тиче се испитаности вакцине. Њихова порука је да је требало спровести комплетан поступак провере по фазама какав се користи за новопронађене вакцине, што траје много дуже од саме пандемије грипа.

С тим у вези је и оптужба да је, без провере, препоручена вакцинација трудница. Ни ту нема никакве подвале јер је још 2003. године закључено да оболевање од сезонског грипа може да има озбиљне последице и за мајку и за плод, док је ризик од вакцинације минималан. Две године касније, тај став је заузет и за пандемијски грип, ма кад да се појави.

Манипулише се и размерама умирања и упоређује се мали број вирусолошки доказаних жртава свињског грипа са много већим цифрама које се добијају проценом умирања од сезонског грипа на основу тзв. временских серија. Такве процене за свињски грип још не постоје, али званични подаци показују да је у САД од свињског грипа умрло пет пута више младих него што их страда од сезонског грипа. У тој земљи је вакцинисана трећина популације (90 милиона људи). Другде је обухват вакцинацијом био још већи (око 70 одсто у Шведској), тако да се стављањем Србије и Пољске у први план добија погрешна слика.

Разумљиво је да ми имамо право (па и дужност) да своју, како се верује, пословичну националну памет и честитост, користимо за откривање белосветских афера. Ипак, морали бисмо много боље да разумемо систем доношења одлука у неизвесним ситуацијама и функционисање СЗО, како бисмо је критиковали. Истовремено, постоји реалан страх да, загледани у тешко доступне даљине, потиснемо огромне домаће проблеме, укључујући злоупотребе приликом набавке вакцине против свињског грипа (преступ таквих размера вероватно нигде другде није направљен).

Универзитетски професор, епидемиолог