„Моћ природе” и моћ новца

На уласку у просторију редакције „Моћ природе” (еко-ревије за здрав живот) у Булевару Зорана Ђинђића 110, у ходнику, на једном сталку прострта је некаква тканица. На њој је извезено: „Моћ природе”, са цветићима около. То је читатељка овог часописа извезла и послала редакцији, на поклон.

Шта мислите, колико има часописа на свету који се могу похвалити оваквим признањем?

Часопис „Моћ природе” читао сам од настанка, 1992. редовно, све док га једног дана, па недеља и месеци више нисам виђао изложеног у новинарницама. Затрпала га је штампа с ратним покличима па и она о животу певачица, глумица, криминалаца.

Пре неки дан поново сам га угледао у излогу. Као да сам видео ђурђевак после дуге зиме.

„Моћ природе” уносио је мирисе, лепоте и упутства  за живот и у време смрти. Доказивао је да постoји живот, обичан, нормалан, прави, и онда када се све окренуло натрашке. Треба ли мрзeтикомшију или орезати воће? Како се прави Mолотовљев коктел или како се кува пекмез?

Посетио сам их без најаве. Добар дан, добар дан. И тада сам у ходнику видео поменуту тканицу. А била је субота, кад је у редакцији био само Драгисав Филиповић, оснивач и дугогодишњи уредник, најстарији члан.

„Моћ природе” кроз годиницу дана биће пунолетан, ако се пунолетство рачуна по нашим, људским мерилима. И ако дотле опстане. Као и још неколико сличних часописа.

Појавили су се, наиме, лиценцни часописи који се продају по цени која је нижа чак и од трошкова штампања (дaмпинг), са садржајем који је у великој мери скинут са Интернета, али лепо упакован.

„Моћ природе” продаје се за 90динара, а један од лиценцних, који је и на нашем тржишту, за 29 динара. Ниједан часопис од око 60 страна, у боји, на Западу, каже Драгисав, није јевтинији од пет евра. Када то знамо, шта друго можемо помислити, него да је намера лиценцних часописа да наше ценом потисну и сасвим угуше, а да онда – када „Моћ природе” и слични нестану – цене подигну на реалан ниво.

На неки начин, личи то на урушавање наших фабрика чија вредност с годинама пада толико да је на крају странци купе у бесцење.

Како у импресуму пише, редакција „Моћи природе” састоји се од готово тридесет људи (само троје је стално запослено) од којих су тројица професори-доктори, четворо дипломирани инжењери, тројица доктори наука а исто толико је и магистара. Они су стално у вези са читаоцима којима дају савете из својих области, не само посредством текстова у новинама, већ и лично, писмом, или телефоном.

Ништа то не вреди када се више продаје онај који је јефтинији, а када се више продаје, има већи тираж, а када има већи тираж и оглашивачи га хоће. И тако у круг.

Видевши да ће нестати, редакција „Моћи природе” крајем прошлог месеца обратила се за помоћ министарствима пољопривреде, здравља и екологије. Написали су да су једини часопис који се бави производњом и употребом хране, а уз то и екологијом, а пред гашењем су. И додали: „Нажалост, ова специјализована ревија као да је шунд, као да не помаже већ одмаже народу. Држава је игнорише...”.

Морао сам се насмејати. Ови стварно каскају за временом, помислио сам. Па да су шунд, живели би као бубрег у лоју. А помагање народу? Сви који су то, кроз историју, искрено желели, нису добро прошли. Но, то је друга прича.

Опстали би, веле у писму, ако би им министарство платило штампу (око 1.600 евра месечно). То би министарству било јевтиније него да издаје сопствени часопис. И располагали би простором за информисање произвођача и потрошача. Тражећи окриље под којим би преживео „Моћ природе” се сличним писмом обратио и „Политици” АД и „Делта максију”. Одговорио је само министар за екологију. Каже да ће у марту бити конкурс за доделу пара невладиним организацијама, па...

„Моћ природе” вене. А лако може поново процветати. Ако се нађе когод имућан, а с интересом да га узме под своје или да му буде редован дародавац: ја вама паре, а ви мени... по договору.