Фармацеутска индустрија, с једне стране, и лекари, са друге, не могу једни без других и нужно је да сарађују, али су везе временом узеле гротескне размере. Законодавци у САД су током претходне три године, уз велике отпоре, покушавали да ту сарадњу ограниче, чинећи је отворенијом. Овог пролећа је коначно усвојен закон по коме произвођачи лекова и медицинске опреме, уз претњу шестоцифреним доларским казнама, морају да обелодане чак и релативно мала плаћања људима у здравству и њиховим установама, уз навођење природе пружених услуга. Од 2013. године сви такви подаци ће бити јавно доступни на светској мрежи („вебу”). И мада су интересне групе у последњу радну верзију закона успеле да уметну низ спутавајућих изузетака, помак је огроман и с пажњом се прати у остатку света.

Међу неким скептичним научницима постоји страх, који није сасвим неоснован, да ће закон довести у сумњу сваку, па и професионално одговорну сарадњу с индустријом. Потписник ових редова се, рецимо, пре више година на неком скупу експерата позвао на једног чувеног социолога. Његов енглески колега је тада, уместо размене аргумената, љутито отишао до компјутера и на екрану показао да је том социологу велика дуванска компанија дала неки новац. Прималац је истог тренутка био морално дисквалификован, мада се радило о релативно малој суми, колико да се покрију трошкови пута и боравка за конгрес.

Насупрот бојазни да и правична накнада за поштено уложени труд може стручњаку да угрози репутацију, стоје научно утврђена сазнања да награде и поклони чак и несвесно утичу на човеково понашање. Још су опаснији примери свесних махинација ради материјалне користи, укључујући безочно проглашавање читавих сегмената популације болесним, само да би им се прописивали лекови, макар и са спорним корисним, а несумњивим штетним ефектима. За илустрацију може да послужи случај психијатра са чувеног Харвардског универзитета Џозефа Бидермана, као једног од најодговорнијих што је појачана дечја живахност добила дијагнозу (тзв. хиперактивност и недостатак пажње), па затим, као већ озваничен поремећај, и посебну терапију. Бидерман је од произвођача лекова узео скоро два милиона долара, пропуштајући да, за разлику од већине својих колега, о томе извести своју матичну установу. Он је једној компанији наговестио да би јој његово истраживање могло донети велики профит, а када му се осладило, понудио се да припреми извештај којим би се индикације прошириле на знатно већи узрасни распон. Позорност власти је изазвао када је више независних научних студија указало да су лекови које послушно гута сваки десети амерички дечак опасне дроге (амфетамин и њему сличне супстанце) које доводе до озбиљних структурних промена у мозгу.

Пример је поучан због Бидермановог дијалога са правобраниоцем у Конгресу САД. Пошто је представљен као редован професор, постављено му је питање ко је у хијерархијском погледу изнад њега, а он је кратко одговорио: „Бог”. Ту је и суштина проблема: може ли се моћ таквих ауторитета ставити под контролу, односно како руковаоце ћупова меда онемогућити било да га кривотворе, било да претерано често лижу прсте?

У северној Европи велики значај имају чврсто успостављене етичке норме у друштву, али је, наравно, врло важан и систем контролних механизама у оквиру савршено уходаног система функционисања институција. И тамо су искушења велика, па им није лако одолети, али је у остатку света ситуација много озбиљнија.

Србија формално има прописе који би требало бар да отежају, ако не и потпуно онемогуће махинације о којима је реч, али је тај смоквин лист и избушен и провидан. Делотворан закон би морао не само да изричито ограничи висину и гарантује јавност сваке трансакције, већ би за његову успешну примену било нужно обезбедити потребна средства за прикупљање података, ангажовати и овластити бројне ревизоре, довољно плаћене да им се не исплати ризик примања мита и ригорозно кажњавати сваки прекршај, без обзира на то о коме је реч. Јасно је колико је тај циљ нереалан.

Професор универзитета