Никада нисам потписао текст у коме се залажем да цена струје буде социјална категорија. Напротив, мислим да цена струје треба да буде таква да омогући ЕПС-у,али и другим инвеститорима да граде нова енергетска постројења. То значи да струја мора да поскупи.

Неко је у ЕПС-у читајући уводник „Синдикати и политика” (објављен 20. јануара) патио од синдрома ,,у страху су велике очи” и прочитао нешто што у њему не пише. Али, то је његов проблем.

Дакле, нисам имао намеру да доведем у питање амбицију ЕПС-а да из више цене струје финансира изградњу нових електрана и развој. Само сам желео да укажем на политички мотивисану грамзивост запослених у ЕПС-у спремних да новац од поскупљења струје стрпају себи у џеп. Покушај забашуривања како они не троше новац од поскупљења него из добити спада у домен изреке:,,Није шија, него врат”. Коликих је размера та грамзивост види се ових дана по реакцији јавности. Толико о томе.

Ругање математичком лапсусу о цени киловат-часа који сам направио у неспретном покушају да читаоцима ,,преведем” рачуницу са мегавата на киловате ништа не мења на суштини основне тезе изнете у уводнику – да је захтев синдиката ЕПС-а политички мотивисан. У реаговању директора ЕПС-а за информисање (22. јануара)нисам видео да је та теза оповргнута.

Напротив, чињеница је да се протест синдиката актуелизује данас, када је тарифна цена у Србији (она коју ЕПС наплаћује грађанима) 5,5 евроценти. Упоредо с тим цена на отвореном тржишту у окружењу изузетно је ниска (у среду, 20. јануара цена струје на тржишту уБиХ била је 3,8 евроценти по киловат-часу, у Мађарској 3,9 евроценти по киловат-часу). Зашто је такав захтев синдиката изостао када је за то било далеко више разлога, на пример, 2008. године? Тада је ЕПС струју продавао за 4,3 евроцента (са све трошковима преноса на ниски напон), а она се на отвореном тржишту у окружењу продавала за преко осам евроценти.

Не умем да полемишем ни са ругањем да не разумем разлику између цена на ниском и високом напону, односно да се те цене не могу поредити. Ваљда се цена струје на отвореном тржишту увек изражава на високом напону (тако је уосталом на отвореном тржишту продаје и купује и ЕПС). Колико је ЕПС реално конкурентан, не можемо да знамо. Прво, зато што је то монопол, а потом зато што нам релевантни подаци нису доступни. А, требало би да буду.

Увек, кад понестане аргумената, криви су новинари за које се обично тврди да ,,ништа не знају”, што сугерише да само повлашћени знају истину. Баш зато бих замолио службенике ЕПС-а да просветле јавност, рецимо, моделом формирања цене електричне енергије коју продају потрошачима. Да кажу, на пример, колика је цена струје кад изађе из ХЕ ,,Ђердап” или ТЕ ,,Никола Тесла” и шта се све на њу ,,качи” док не стигне до купца.

Док се то не зна, све може да буде манипулација. Ево само једног примера. У реакцији ЕПС-а која је стигла на уводник каже се, између осталог, ,,да је обе накнаде, и за високи и за ниски пренос, утврдила Агенција за енергетику Републике Србије, не ЕПС, нити трговци струјом”. Игром случаја, поводом уводника господин Љубо Маћић, председник Савета Агенције за енергетику, послао ми је неколико добронамерних савета и сугестија (на чему сам му веома захвалан). Иако знам да господин Маћић не би желео да та преписка стекне статус јавног документа, бићу слободан да пренесем један њен део да бих указао да није баш све истина оно што ЕПС, у реаговању на мој уводник, жели да представи јавности. Елем, господин Маћић каже „...чим се примене нове цене електричне енергије за тарифне купце (поменутих 10 одсто или неки други проценат), објавиће се и тарифе за коришћење дистрибутивне мреже (за купце на дистрибутивној мрежи)”... „ЕМС увелико ради (а агенцијакоригује) тржишна правила и, ако буду ефикасни, даћемо сагласност и на њих до краја лета”.Управо ова два фактора (накнаду за коришћење дистрибутивне мреже и тржишна правила) директор агенцијеје нешто раније у тексту који ми је послао навео као „важне за ефикасно функционисање тржишта”. И на крају, господин Маћић каже да „до сада није било последица непостојања тарифа за дистрибутивне мреже, јер није било купаца заинтересованих да промене снабдевача (напусте ЕПС), а засебне тарифе за мреже имају управо ту функцију”. Да парадокс буде већи обавезу да се то уради има управо ЕПС ито је прописано чланом 36 Закона о енергетици. Чини се, дакле, да ЕПС није испунио своју законску обавезу. Да ли можда зато што тако штити свој монопол?

Директор Агенције за енергетику потврдио је да у Србији нема ефикасног тржишта, јер за то још увек нису створени услови. Сви квалификовани купци у Србији (осим Железнице, железаре Ју-Ес-стил и РТБ Бор) купци су на дистрибутивној мрежи. Када би, на пример,некаконкуренција ЕПС-у хтела да понуди јефтинију струју свим пословницама Рајфајзен банке у Србији, у томе би била онемогућена јер још не постоје дефинисане накнаде преноса са високог на средњи и ниски напон (дистрибутивну мрежу) и не постоји јасно прописана и усвојена процедура.