Народна банка Србије не управља обимом увоза капитала преко банака. Она не лимитира прилив овог новца већ примењује други метод – преко посебних инструмената одузима банкама вишак увезеног капитала. У том погледу она посеже за два инструмента: за изузетно високом стопом обавезне резерве и за репо-операцијама. Ови инструменти делују релативно једноставно, али су ограниченог домета. НБС, наиме, законом прописује изузетно високе стопе обавезне резерве по којима је свака банка у обавези да велики део свог капитала пребаци на њене рачуне. Што су више стопе, више се новца одузима банкама. Други инструмент, репо-операције, своди се на то да НБС нуди банкама највише тржишне каматне стопе по којима оне могу да пребаце свој капитал у њене депозите. Овај инструмент доноси банкама високе профите и оне га интензивно користе.

Вишак капитала који се банкама одузима остаје потпуно неискоришћен у виду замрзнутог депозита код НБС. Он ствара огромне штете не само банкама него и привреди и самој Народној банци.

Новац који је одузет путем инструмента обавезних резерви не доноси банкама готово никакве приходе. Оне тиме трпе значајне губитке. Капитал су увезле по тржишним ценама, а за део капитала који им је овим путем одузет оне немају покриће у приходима. Једини начин да обезбеде потребно покриће је у знатном повећању каматних стопа на сопствене пласмане привреди и грађанима. С друге стране, применом репо-операција НБС трпи огромне губитке јер је платила високе камате банкама. Оне се пењу на стотине милиона евра годишње. Кроз овај поступак одузимања новца банке се претварају у својеврсне трансмитере који преносе капитал из иностранства у неупотребљиве депозите код НБС. Ови депозити условљавају, између осталог, раст државног дуга.

И поред тежње НБС да банкама умањи капитал који су увезле, оне су до сада ипак биле у позицији да више капитала прибаве у иностранству него што га је НБС могла пренети на свој рачун. Централна банка је у овом надметању до сада била немоћна. Банке су и даље имале изузетно велики износ увезеног капитала. Његов пласман им је доносио завидан профит. Али истовремено на бази овог односа између НБС и банака дошло је до непремостивих поремећаја у домаћој економији. Имајући у виду ове поремећаје не може се оправдати евентуални циљ НБС да кроз наведене трансакције повећава девизне резерве.

Алтернатива овом моделу је контролисани и лимитирани увоз иностраног капитала преко банака. Овај модел полази од потребе усклађеног обима увоза капитала и структуре његовог пласмана са потребама домаће економије. Превелики увезени капитал преко банака води високим каматним стопама. Оне онемогућавају развој привреде, нарочито производње ради супституције увоза и повећања извоза. Кад је капитал банака усклађен с карактеристикама привреде онда стопа обавезне резерве може бити неколико пута мања, а то доводи до смањења каматних стопа за готово педесет одсто. С друге стране, уравнотежени пласмани банака формирани кроз лимитирани увоз капитала услов су за остварење уравнотежене потрошње. То такође условљава мањи увоз и смањење спољнотрговинског дефицита, као и повољнији платни биланс. Смањени обим тражње умањује стопу инфлације. Отклања потребу коришћења скупих и несврсисходних репо-операција и нагомилавање годишњих трошкова од неколико стотина милиона евра. Крајњи ефекти су у порасту запослености, повећању стопе раста бруто домаћег производа првенствено кроз раст производње и извоза. Досадашњи прекомерно увезени капитал не може се одједном вратити јер НБС нема довољно девизних средстава да изврши њихов трансфер. Потребно је смањивати његов салдо у складу с лимитирањем увозног потенцијала банака.

специјалиста за банкарство