EU je zauzeta ekonomskom krizom, a Srbija uživa svoj „ruski trenutak”; bar jedna od  „dve Srbije”, čiji glasnici jedni druge prozivaju u štampi.Njihov osećaj, da na poslednjem jugoslovenskom neopredeljenom prostoru predstoje „događaji”, ovoga puta je izgleda na mestu. Poruka koja je osvanula na pojedinim beogradskim fasadama: „Srbija i Rasija”, nije tu bez razloga. Ima nečeg što je u „atmosferi”, pa to kaže koja se strana u ovom trenutku oseća nadmoćnom.

Na kraju, videli smo komemoracijepovodom godišnjice agresije NATO-a na Jugoslaviju. Ne računajući madam, sklonjenu u Rusiji, svi ostali živi protagonisti srpskog izbora kataklizme bili su tu. I s pravom su zračili trijumfom. Jer kao što su i obećavali – vratili su se! Preostaju još dve, uglavnom tehničke stvari. Prvo, da vide „gde smo ono beše stali”, a onda, i da još gromkije pozovu narod. Jer, eto, lice saradnika „đavolskog, antisrpskog Zapada”, ogoljeno je. A uz nas je naš „ruski prijatelj”.

Ko je zaslužan za ovaj pobedonosni povratak snaga, uklonjenih uzaludnim izlaskom naroda 5. oktobra 2000? Ona druga od dve pomenute Srbije (a neka se nijednane ljuti na autora ako eventualno omašuje u prvenstvu, nejasne su mu obe). Ta, pokazalo se, nije znala šta bi mogla početi oktobarskom pobedom. Njena elita. Ona je držeći vlast dopustila mogućnost da bude ubijen Zoran Đinđić – kako se pokazalo, jedini sa idejom i energijom, bez koje se „oktobar” nije mogao ostvariti. Drugo, ona je svojim nečinjenjem, a možda i drugačije, pomogla da bombardovanje u svesti naroda ostane, eto tako – osioni hir SAD i Evrope koji se neće smiriti sve dok ovde ima živog Srbina.

Bombardovanje jeste protivzakonito – ali ima predistoriju. Nije trebalo spuštati zastor ćutanja preko činjenice da je lupanje čelikom po Srbiji, kraj nečega što je (bar) i odavde počelo. A zaboravilo se namerno. Zašto se ne bi reprizirao prizor bacanja cveća na tenkove poslate u Hrvatsku. Ili bombardovanja Vukovara. Ili Srebrenice. Da li je to možda mogao biti i neki priziv našeg „stradanja od Zapada”?

Spoljašnje okruženje ovako raskoljene Srbije počinje u međuvremenu da se komplikuje, a da zemlja nema krov pod koji bi se sklonila. Čeka, da se na njenim leđima ponovo iskušavaju tuđe ambicije. Mogućnost pristupa EU gubi se u evropskim narastajućim nedoumicama. (Brisel će se sećati tog nepotrebnog otezanja s prijemom zbog Ratka Mladića.) Pitanje, ima li bivše republike SFRJ s kojom je Srbija u prijateljstvu dostojno je kviza. A one same, sve redom žure u EU i u NATO, jer u neizvesnostima valja znati s kim si. Beograd neće u NATO „zato što nas je bombardovao”. (Kao da su se Nemačka i njeni saveznici tokom rata samo grlili.) Opredeljenje Beograda je da Srbija ostane nepopunjeno okce, u plavo obojenoj mreži kojom je prekriven celi Balkan. To je nazvano „neutralnošću”. U stvari, srpska „neutralnost” je na zahtev Rusije. Ona je objasnila da je NATO njen protivnik. Da li Rusija Srbiju zove u sopstveni vojni savez? Ne, jer nije nerealna. Rusija se sprema da na Balkanu iskuša EU, ne bi li pokazala da Brisel nema bezbednosni mehanizam (čitaj, snagu!), kojim bi neka od balkanskih rešenja održala takvim kakva jesu. Razume se – kada kapacitet vojnog angažovanja SAD bude još više zauzet Avganistanom. Hteli ne hteli, Evropljani bi morali u tom času zvati Rusiju, da ona obuzda i smiri klijente. Poligon igre? Srbija i BiH. Priprema aktera je u toku. Predstavnik Rusije u NATO-u Rogozin afirmisao je tobožnje pravo Republike Srpske da se otcepi, uz pozivanje na Kosovo. Bivši šef generalštaba Ivašov pozvao je Srbeda se „bore, dok Evropa ne spozna da je sama ušla u istorijsku i geopolitičku zamku”. A ruski brat geostrateg Dugin još je instruktivniji: „U istoriji, Srbija je isprovocirala svetske ratove. Došlo je vreme da Srbija treći put istorijski istupi. (...) Srbi sada imaju mogućnost da istupe kao okidač. A to može da promeni tok svetske istorije...”, citiran je, u vreme kada ga je jedna od one „dve Srbije” dovodila u Beograd (2008) da vatrenošću nadahnjuje srpsku omladinu.