ЕУ је заузета економском кризом, а Србија ужива свој „руски тренутак”; бар једна од  „две Србије”, чији гласници једни друге прозивају у штампи.Њихов осећај, да на последњем југословенском неопредељеном простору предстоје „догађаји”, овога пута је изгледа на месту. Порука која је осванула на појединим београдским фасадама: „Србија и Расија”, није ту без разлога. Има нечег што је у „атмосфери”, па то каже која се страна у овом тренутку осећа надмоћном.

На крају, видели смо комеморацијеповодом годишњице агресије НАТО-а на Југославију. Не рачунајући мадам, склоњену у Русији, сви остали живи протагонисти српског избора катаклизме били су ту. И с правом су зрачили тријумфом. Јер као што су и обећавали – вратили су се! Преостају још две, углавном техничке ствари. Прво, да виде „где смо оно беше стали”, а онда, и да још громкије позову народ. Јер, ето, лице сарадника „ђаволског, антисрпског Запада”, огољено је. А уз нас је наш „руски пријатељ”.

Ко је заслужан за овај победоносни повратак снага, уклоњених узалудним изласком народа 5. октобра 2000? Она друга од две поменуте Србије (а нека се ниједнане љути на аутора ако евентуално омашује у првенству, нејасне су му обе). Та, показало се, није знала шта би могла почети октобарском победом. Њена елита. Она је држећи власт допустила могућност да буде убијен Зоран Ђинђић – како се показало, једини са идејом и енергијом, без које се „октобар” није могао остварити. Друго, она је својим нечињењем, а можда и другачије, помогла да бомбардовање у свести народа остане, ето тако – осиони хир САД и Европе који се неће смирити све док овде има живог Србина.

Бомбардовање јесте противзаконито – али има предисторију. Није требало спуштати застор ћутања преко чињенице да је лупање челиком по Србији, крај нечега што је (бар) и одавде почело. А заборавило се намерно. Зашто се не би репризирао призор бацања цвећа на тенкове послате у Хрватску. Или бомбардовања Вуковара. Или Сребренице. Да ли је то можда могао бити и неки призив нашег „страдања од Запада”?

Спољашње окружење овако раскољене Србије почиње у међувремену да се компликује, а да земља нема кров под који би се склонила. Чека, да се на њеним леђима поново искушавају туђе амбиције. Могућност приступа ЕУ губи се у европским нарастајућим недоумицама. (Брисел ће се сећати тог непотребног отезања с пријемом због Ратка Младића.) Питање, има ли бивше републике СФРЈ с којом је Србија у пријатељству достојно је квиза. А оне саме, све редом журе у ЕУ и у НАТО, јер у неизвесностима ваља знати с ким си. Београд неће у НАТО „зато што нас је бомбардовао”. (Као да су се Немачка и њени савезници током рата само грлили.) Опредељење Београда је да Србија остане непопуњено окце, у плаво обојеној мрежи којом је прекривен цели Балкан. То је названо „неутралношћу”. У ствари, српска „неутралност” је на захтев Русије. Она је објаснила да је НАТО њен противник. Да ли Русија Србију зове у сопствени војни савез? Не, јер није нереална. Русија се спрема да на Балкану искуша ЕУ, не би ли показала да Брисел нема безбедносни механизам (читај, снагу!), којим би нека од балканских решења одржала таквим каква јесу. Разуме се – када капацитет војног ангажовања САД буде још више заузет Авганистаном. Хтели не хтели, Европљани би морали у том часу звати Русију, да она обузда и смири клијенте. Полигон игре? Србија и БиХ. Припрема актера је у току. Представник Русије у НАТО-у Рогозин афирмисао је тобожње право Републике Српске да се отцепи, уз позивање на Косово. Бивши шеф генералштаба Ивашов позвао је Србеда се „боре, док Европа не спозна да је сама ушла у историјску и геополитичку замку”. А руски брат геостратег Дугин још је инструктивнији: „У историји, Србија је испровоцирала светске ратове. Дошло је време да Србија трећи пут историјски иступи. (...) Срби сада имају могућност да иступе као окидач. А то може да промени ток светске историје...”, цитиран је, у време када га је једна од оне „две Србије” доводила у Београд (2008) да ватреношћу надахњује српску омладину.