U Srbiji je već poduže na delu, kako reče jedan ekonomista, proces bezdušne „deindustralizacije”. Time su posebno ojađene male lokalne zajednice, u kojima je s velikim odricanjem, pa i planski građena industrija; prvo, da bi bila, uz disperziju školstva, pravosuđa, zdravstva, kulturnih institucija i slično najjača brana opasnoj depopulaciji i eroziji usled nezajažljive ekspanzije gradova, ponajviše Beograda, ali i regionalnih i pokrajinskih centara. Drugo: oni koji su između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka vodili Srbiju znali su za upozorenje evropskih socio-ekonomskih stručnjaka da je još u 19.veku Srbija bila ,,agrarno prenaseljena zemlja”, s brojnim seoskim stanovništvom i vrlo niskim posedom. Dakle, u drugoj polovini 20.veka uspostavljen je kakav-takav balans između malih, pretežno agrarnih sredina i urbanizacije koja je, normalno, zahvatila i Srbiju.

Treba podsetiti da je upravo Zapadna Evropa taj problem rešavala, a i uglavnom rešila još u 19.veku. Zato još i danas najbogatija pokrajna SR Nemačke Badem-Vitemberg kao „glavni grad” ima Štutgart koji još nije stigao do milion stanovnika, Švedska, iako brojnija od Srbije, nema gradove veće od 600.000 do 700.000 stanovnika (kao i Švajcarska), dok je radom Agencije za privatizaciju u Srbiji u poslednjih nekoliko godina pod stečaj otišlo na stotine firmi stvarajući hiljade nezaposlenih! Jagma za Beogradom, Kragujevcem, Novim Sadom... čak se i pojačava jer, jednostavno, šta može u manjim centrima lokalnih zajednica da zadrži i to malo stanovnika? Srbija nije gradila puteve i jačala infrastrukturu pa radnici ne žive u dobro povezanim (sa većim centrima) svojim gradićima, zašto ne i selima. Odnos vrednosti nekretnina i to istog građevinskog boniteta, recimo u ,,jednoj” Velikoj Plani (90 km od Beograda, na autoputu, železničkoj raskrsnici, Velikoj Moravi) i Beogradu je jedan prema četiri, naravno u korist čak Petlovog brda, Mirijeva i Ovče. Otuda i jagma za kupovinu stanova po Beogradu čime se, u stvari, intenzivnije nego ikad narušava fraza o ,,ravnomernom razvoju Srbije”!

Zakonska regulativa o tzv. privatizaciji i svojinskoj transformaciji, ,,pranje para i lov u mutnom”, kao i potpuno devastiranje lokalnih institucija, uz neprekidnu gramzivost i – zašto ne – brzopletost radničke klase (zašto da se ne uzme koja hiljada evra od akcija?), od brojnih fabrika ,,hraniteljki” ostavili su ruševine . ,,Mudrost” se ispoljava i u nekakvom pravu zaposlenih u dobrostojećim javnim preduzećima i firmama čiji su zaposleni bez svoje ,,krivice” (nekih posebnih zasluga) dobitnici čak i do desetine hiljada evra, čime je kod stotina hiljada nastavnika, oficira, sudija, lekara i drugih zaposlenih stvoreno nezadovoljstvo. Jer – mogu li oni da unovče svoje škole, garnizone, zgrade sudova…? Duboko smo ubeđeni da je zakon o privatizaciji, umesto na Republičku agenciju, preneo odgovornost na lokalnu samoupravu, ishodi mnogih upropastiteljskih privatizacija bili bi drugačiji, pored ostalog i zato što bi radnici, a i opštine, shvatili da zarad dobijene ,,siće” uništavaju sopstvenu budućnost, pa i perspektivu svojoj deci...

Zašto naša školovana omladina ne vidi u Srbiji, i pored lepote, pa i udobnih roditeljskih domova, perspektivu? Pa zato što će se, kao i mnogi umni, školovani i istinski vredni stručnjaci, kajati što, na primer, nisu bili medicinski tehničari u Nemačkoj, nego hirurzi u Srbiji, profesori i većina drugih što su uopšte studirali, a najveći broj stanovnika malih „varoši” što su uložili život i godine u obezvređene kuće ili se odricali da bi na ulazu u njihove ,,do juče” dobrostojeće fabrike sada bio – katanac.

Doktor nauka, književnik, Velika Plana