У Србији je већ подуже на делу, како рече један економиста, процес бездушне „деиндустрализације”. Тиме су посебно ојађене мале локалне заједнице, у којима је с великим одрицањем, па и плански грађена индустрија; прво, да би била, уз дисперзију школства, правосуђа, здравства, културних институција и слично најјача брана опасној депопулацији и ерозији услед незајажљиве експанзије градова, понајвише Београда, али и регионалних и покрајинских центара. Друго: они који су између шездесетих и осамдесетих година прошлог века водили Србију знали су за упозорење европских социо-економских стручњака да је још у 19.веку Србија била ,,аграрно пренасељена земља”, с бројним сеоским становништвом и врло ниским поседом. Дакле, у другој половини 20.века успостављен је какав-такав баланс између малих, претежно аграрних средина и урбанизације која је, нормално, захватила и Србију.

Треба подсетити да је управо Западна Европа тај проблем решавала, а и углавном решила још у 19.веку. Зато још и данас најбогатија покрајна СР Немачке Бадем-Витемберг као „главни град” има Штутгарт који још није стигао до милион становника, Шведска, иако бројнија од Србије, нема градове веће од 600.000 до 700.000 становника (као и Швајцарска), док је радом Агенције за приватизацију у Србији у последњих неколико година под стечај отишло на стотине фирми стварајући хиљаде незапослених! Јагма за Београдом, Крагујевцем, Новим Садом... чак се и појачава јер, једноставно, шта може у мањим центрима локалних заједница да задржи и то мало становника? Србија није градила путеве и јачала инфраструктуру па радници не живе у добро повезаним (са већим центрима) својим градићима, зашто не и селима. Однос вредности некретнина и то истог грађевинског бонитета, рецимо у ,,једној” Великој Плани (90 км од Београда, на аутопуту, железничкој раскрсници, Великој Морави) и Београду је један према четири, наравно у корист чак Петловог брда, Миријева и Овче. Отуда и јагма за куповину станова по Београду чиме се, у ствари, интензивније него икад нарушава фраза о ,,равномерном развоју Србије”!

Законска регулатива о тзв. приватизацији и својинској трансформацији, ,,прање пара и лов у мутном”, као и потпуно девастирање локалних институција, уз непрекидну грамзивост и – зашто не – брзоплетост радничке класе (зашто да се не узме која хиљада евра од акција?), од бројних фабрика ,,хранитељки” оставили су рушевине . ,,Мудрост” се испољава и у некаквом праву запослених у добростојeћим јавним предузећима и фирмама чији су запослени без своје ,,кривице” (неких посебних заслуга) добитници чак и до десетине хиљада евра, чиме је код стотина хиљада наставника, официра, судија, лекара и других запослених створено незадовољство. Јер – могу ли они да уновче своје школе, гарнизоне, зграде судова…? Дубоко смо убеђени да је закон о приватизацији, уместо на Републичку агенцију, пренео одговорност на локалну самоуправу, исходи многих упропаститељских приватизација били би другачији, поред осталог и зато што би радници, а и општине, схватили да зарад добијене ,,сиће” уништавају сопствену будућност, па и перспективу својој деци...

Зашто наша школована омладина не види у Србији, и поред лепоте, па и удобних родитељских домова, перспективу? Па зато што ће се, као и многи умни, школовани и истински вредни стручњаци, кајати што, на пример, нису били медицински техничари у Немачкој, него хирурзи у Србији, професори и већина других што су уопште студирали, а највећи број становника малих „вароши” што су уложили живот и године у обезвређене куће или се одрицали да би на улазу у њихове ,,до јуче” добростојеће фабрике сада био – катанац.

Доктор наука, књижeвник, Велика Плана