Кампања за изборе примиче се крају, a у јавности влада опште уверење какоје након наредних избора немогуће да владајућу коалицију поново чине ДСС и ДС. То уверење није без основа будући да су се, од пада владе, намножили разлози против такве коалиције. Рецимо, како ће се између ове две странке превазићи разлике у погледу Споразума о стабилизацији и придруживању? Или, ако ДСС добије мање гласова него у јануару 2007. (а сва је прилика да хоће), имаће у тој влади мање моћи, а онда би Коштуничино распуштање владе многима у тој странци могло да изгледа ирационално.

Тих дилема нема уколико би ДСС одлучио да владу направи са СРС-ом. Прво, погледи те две странке на Споразум су идентични; друго, ДСС би у влади са СРС могао да има загарантовано место премијера или већину министара (а можда и једно и друго), тако да би на крају ДСС могао да каже – оборили смо претходну владу да бисмо у новој добили више.

Ипак, има разлога да се мисли да би наредну владу могли опет да чине ДСС и ДС. Први разлог је тај што ДСС до сада ту могућност није изричито одбацио. ДСС, такође, упорно не жели да каже да ли прихвата понуду СРС-а да с њим направи владу након 11. маја. Као и пред прошлогодишње изборе, ДСС се држи „старог демократског начела” да не најављује с ким ће у коалицију пре објаве изборних резултата. То „начело” ДСС није поштовао у јануару 2007. када је експлицитно одбацивао било какав коалициони аранжман са ЛДП-ом из чега долази следеће: одбијањем да каже с ким ће у коалицију, ДСС поручује да су му прихватљиви ДС и СРС. (Слично може да се каже и за ДС: одбијањем да се изричито изјасни против коалиције са ДСС-ом, ДС оставља ту могућност отвореном.)

Неки могу да кажу да овим одбијањем да се изјасни ДСС, у ствари, блефира и диже себи цену у будућој коалицији са СРС-ом. Као и 2007. године, када је ДСС себи хтео да повећа цену у коалицији са ДС-ом претећи коалицијом са СРС, тако је и сада ДСС спреман да уђе у коалицију са СРС-ом, претећи коалицијом са ДС. Али за такву врсту блефирања нема разлога. СРС већ сада нуди ДСС-у више него што је ДСС очекивао, јер пошто-пото жели у владу са ДСС-ом. ДСС, дакле, не блефира: он озбиљно размишља да после 11. маја поново направи владу са ДС-ом.

Остаје још неколико неразјашњених питања. Може ли Коштуница поново рачунати на место премијера у тој влади? И, можда још важније, зашто уопште ДСС све то ради? Другим речима, зашто је ДСС у марту развргнуо коалицију са ДС-ом да би је након пар месеци поново правио?

Коштуница би опет могао да рачуна на место премијера, јер се уцењивачки капацитет ДСС није смањио у односу на претходне изборе. Једини начин да се Коштуница као премијер сигурно избегне јесте да се избегне ДСС у влади, а да би се то десило ДС би морао са ЛДП-ом и мањинама да освоји више од 50 одсто гласова, што је тешко претпоставити.

Иако ће Коштуница вероватно имати мању бирачку подршку после 11. маја од оне коју је имао после 21. јануара 2007, његова уцењивачка позиција би могла да се ојача уласком социјалиста у владу. Ивица Дачић је то намирисао и зато у сваком јавном обраћању непрекидно понавља како је за СПС једино сигурно да жели да иде у коалицију са ДСС-ом.

Коначно, зашто би Коштуница поново у владу са ДС-ом из које је управо изашао? Замислите да затражите развод брака, јер сте се заљубили у другу жену. Мислите да ја та друга лепша, паметнија, млађа, богатија, занимљивија – просто у свему боља од жене с којом сте били у браку толике године. Међутим, ни након пар месеци забављања, нова веза не резултира браком. Љубавница вас напусти (јер је, рецимо, нашла бољу прилику), авантура се оконча, а ви увиђате како је жена са којом сте дуго живели за вас ипак боље решење, иако можда заиста нема све те особине као она за коју сте накратко мислили да вам представља бољу прилику. Многи мужеви у таквим ситуацијама одлуче да се врате својим женама.

Слично је са Коштуницом и ДСС-ом. На тренутак, могло се помислити како ДСС може да има користи од још једне националистичке авантуре која је покренута проглашењем независности Косова 17. фебруара. Сада када се видело да од националне еуфорије нема ништа, тј. да народ неће масовно стати да у Коштуници гледа спасиоца нације и дати му 70 одсто гласова, као некада Милошевићу. („Боља прилика” је овде народ, а не СРС.) Коштуници би стога можда било рационалније да се постепено врати на позиције на којима је био када је преводио „Федералистичке списе”. На позиције изградње државе у којој није за сваког грађанина обавезно да се ујутру буди мислећи на Косово, већ државе у којој сви могу да живе животима за које се сами одлуче.

доцент на Факултету политичких наука