Има доста сентенци о менталитету нашег народа. Једна од њих, настала поводом турбулентних догађаjа крајем 20. века, коју приписују Карлу Билту, јесте да смо „народ који никад не пропушта прилику да пропусти прилику”. Мени, као претпостављам и већини наших људи, сентенца није баш много симпатична. Прво, јер нимало није ласкава, а друго јер смо, нажалост, врло често у прилици да се подсећамо да би она, осим што је духовита, могла да буде и тачна.

Прилику да се у то уверимо имали смо поводом недавног усвајања измена закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, у вези са решењима која се односе на инсајдере. Од када сам повереник за информације залажем се за законску заштиту инсајдера, људи који су „проговорили” и открили корупцију у својим срединама, а након тога, због „одавања тајне”, били изложени различитим непријатностима. Нажалост, иако нисам био усамљен, та настојања нису дала резултат. Зато сам предлагање измена закона о слободном приступу информацијама дочекао као заиста добру прилику да се учини први корак у заштити инсајдера. Посебно, јер је на мој формални апел заштитник грађана понудио одлично формулисано решење у амандману који је поднео. Али предлог заштитника грађана није прихваћен. Додуше, будући да смо се сви заједно подсетили да је то обавезујућа препорука коју смо од групе земаља за борбу против корупције СЕ (ГРЕКО) добили још 2006, с роком извршења до краја 2007, скупштина се ипак позабавила питањем инсајдера и усвајањем једног другог амандмана. „Главни” део усвојеног решења гласи: „Запослени у органу власти који омогуће приступ информацији од јавног значаја за коју се не може ограничити приступ на основу члана 9 и члана 14 овог закона, као и информацији за коју је орган власти већ омогућио приступ, не може се због тога позвати на одговорност нити трпети штетне последице”.

Овде вреди подсетити да Закон о слободном приступу информацијама (чл. 2) под информацијом од јавног значаја подразумева сваку информацију насталу у раду или у вези са радом органа власти, и да (чл. 5) предвиђа да свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном. Такав слободан приступ информацијама може се ограничити искључиво под условима утврђеним у члану 9 (разлози који се односе на заштиту живота и сигурности других лица, угрожавање или ометање судских и других поступака, угрожавање националне јавне безбедности или економских интереса државе и на информације за које је одређено да се чувају као државна, службена или пословна тајна) и у члану 14 (разлози заштите приватности). Ако се ни тако не може ограничити, онда се, на легалан начин, уопште не може ограничити. Зато се поставља питање: Зашто треба јемчити заштиту људима који су јавности омогућили приступ информацијама које јој припадају? Зар није очигледно да заштита инсајдера има смисла само у случају када они јавности ставе на располагање информације којима се приступ може ограничити на основу чл. 9 и чл. 14, јер само тада покретање поступка за одговорност, бар са становишта формалних разлога, може изгледати оправдана?

Будући да заобилази управо те ситуације, „заштита” која је „зајамчена” делује отприлике подједнако важно и оправдано као кад би у Закон о саобраћају унели одредбу: „Пешак који пређе улицу преко пешачког прелаза када је на семафору за њега упаљено зелено светло не може се позвати на одговорност”.

Међутим, није проблем само у томе што је „заштита” „козметичка”. Никако не би требало занемарити ни то да горе цитирано, у закон унето решење, има и продужетак који јемчи заштиту само „под условом да информација указује на постојање корупције, прекорачења овлашћења, нерационално располагање јавним средствима и незаконити акт или поступање органа власти”.

Искуства из досадашње праксе упозоравају да нипошто не треба искључити ризик да „креативни” тумачи права у овим законским одредбама виде шансу да било кога ко стави на располагање јавности информацију која јој припада али „не испуњава” горе поменути услов, подвргну одговорности.

Колики је тај ризик, тек ћемо видети. Али мислим да је већ сада јасно да од „заштите” инсајдери неће имати ништа. И да још једном нисмо пропустили прилику да пропустимо прилику.

повереник за информације