Да је светска економска криза постала савршен одговор на све критике и примедбе јасно је и врапцима. Оно што није јасно, међутим, јесте зашто наука у Србији мора да пропада по стопи вишој од оне у другим областима, те зашто резултати постигнути од 2000. наовамо морају да се анулирају тако застрашујућим темпом какав сада имамо. Није ствар само у кашњењу ионако минималних материјалних средстава већ у безидејности и анемији, уз помало демагогије, са којим је министарство приступило решавању огромних проблема науке у Србији.

Зашто је требало давати велика обећања за која је било јасно да се не могу испунити чак и без светске економске кризе? Драматичан пример за ово је потреба за дуплирањем броја истраживача у односу на број становника уколико желимо да достигнемо ниво земаља ЕУ. С обзиром на то да имамо свега 14 истраживача на десет хиљада становника, по том параметру смо претпоследњи у Европи, испред Турске, која бар може да се похвали огромном апсолутном научном популацијом и снажном међународном сарадњом, пре свега са САД, за разлику од Србије. Како повећати број истраживача кад се ни за 0,01 одсто – дакле чак ни у домену плацеба – није повећао удео науке у буџету? А по том уделу науке у буџету годинама смо на самом зачељу Европе (не само ЕУ, да не буде забуне). Како повећати број истраживача кад се Министарство науке солидарисало са Министарством одбране тако што се одрекло инвестиција из НИП-а?

Упоредо са кашњењем плата у институтима којим је отпочела 2009, били смо сведоци масивног повећања бирократије у вези са извештајима о раду истраживача на пројектима министарства. „Откриће” чиновника министарства да се научни пројекти третирају као било која друга инвестиција довело је тога да, ако желите да отпутујете аутобусом до Ваљева или Ниша на скуп или ради сарадње са колегама морате набавити три понуде од три аутобуска превозника, па комисијски одабрати најповољнију.

На малој скали је пројекат „Београд је систем” (http://www.beogradjesistem.rs/ министарство вербално много подржавало, све док није дошао тренутак за конкретне кораке и одобравање – са сваког разумног становишта – веома ситних средстава, у висини реновирања неких чиновничких канцеларија. Пример на великој скали јесте већ легендарна  „Стратегија научног и технолошког развитка Републике Србије”, документ који на 6.200 речи, што је мало за текст те важности, обилује празним флоскулама, а конкретне ствари и планови болно недостају. Уместо да сазнамо одговоре на конкретна питања – нпр. кад ћемо постати пуноправна чланица ЕСА, ЦЕРН-а и сличних европских и светских научних асоцијација – добили смо поуке како је „афирмација науке у Србији уједно и афирмација државе и друштва у међународним односима”,  „прогрес појединих наука није могућ без интердисциплинарне ширине” и сл. – што су очигледна општа места за било ког рационалног грађанина. Све то уз мало обавезног поповања како је неопходно штитити тековине локалних истраживања – као да се ради о пандама или делфинима, а не људима и институцијама које треба да се легитимишу конкретним радом, резултатима и публикацијама. (Додуше, у стратегији се налази и одличан пример Чешке која је у референтној години објавила 454 рада у међународним часописима из области друштвених и хуманистичких наука, док су великани српске друштвене и хуманистичке мисли у истом периоду објавили 30.)

Весеље је последњих месеци увећано напорима да се преуреди финансирање истраживачких пројеката тако што ће се, по пети пут (!?) од 2001. у ходу променити критеријуми за вредновање резултата на домаћим истраживачким пројектима и одговарајуће категоризације. Не мање проблематично је и кандидовање регионалних часописа за улазак на међународну ИСИ листу која окупља најквалитетнија истраживачка гласила. На крајње сумњивој листи нашег министарства појавило се све и свашта, али не и неки ретки домаћи часописи који су одиста цењени и цитирани у свету, већ се чиновништво руководило „кључевима” у смислу да понешто мора бити предложено из сваке – арбитрарно схваћене – области без обзира има ли домаћи рад у тој области стварне релевантности. У министарству очигледно нису разумели стару истину коју је најбоље формулисао Чехов написавши да „национална наука постоји исто онолико колико постоји и национална таблица множења. Кад постане национална, она престаје да буде наука”. Остаје нам да тугујемо над судбином будућих генерација – јер ће нам се оваква политика према науци обити о главу тек за коју деценију, кад технолошки и интелектуални јаз између развијеног дела света и нас буде, због саме природе нових технологија, још већи, а код нас научног подмлатка неће ни бити.

Зато ћу овај текст завршити једним скромним предлогом. Није то оно што би многим запосленима у науци могло пасти на памет, присећајући се Џонатана Свифта и његовог „Скромног предлога” (1729), да се проблем финансирања српске науке реши канибализмом. Не, мој предлог је далеко мање радикалан. У циљу веће ефикасности рада и смањења трошкова, предлажем да се Министарство науке одмах припоји Министарству за дијаспору. Образложење: српска наука се највећим делом или већ налази у дијаспори, или се у њу спрема да оде. Овим решењем постигли би се не само велике уштеде у администрацији већ би се и поштено признало фактичко стање.

научни саветник Астрономске опсерваторије у Београду, ванредни професор Новосадског универзитета