Неистине о цени струје у Србији

У листу „Политика” 20. јануара 2010. године објављен је Уводник, који је потписао Миша Бркић, уредник Економске рубрике. Уводничар се бави позадином штрајка запослених у Електропривреди Србије и тврди да је штрајк  „политички мотивисан”.  У те оцене не улазимо, то је право аутора. Али аутор нема право које је себи дао –  да износи нетачне податке и да обмањује јавност.

А то је учинио наводећи цене струје. Он тврди да се 2008. године киловат-сат у региону продавао за више од 80 евроценти, а да га је ЕПС продавао за око 43 евроцента. То никада није било и надамо се да неће бити. Киловат-сат је коштао око осам евроценти, десет пута мање, а ЕПС је имао десет пута мaњу просечну продајну цену од оне коју је навео аутор.

Анализирајући проблем аутор, који очито има проблем са мерним јединицама, тврди да је са глобалном кризом дошло до највећег пада цене струје у историји и да је струја „са преко поменутих 80 евроценти за киловат-час у септембру 2008. пала на око 40 евроценти у марту 2009”. Како сада има вишкова струје, аутор нам објашњава да се данас у региону „киловат-час може купити по 41,5 евроценти”. Врхунац је следећа тврдња:  „ЕПС је тако своју цену од 55 евроценти по киловат-часу повећао на 60,5 евроценти”.

Да је на једном месту у тексту аутор побркао мерне јединице и цене, да се каже да је случајно. Али он у целом тексту тврди да цена киловат-сата, било на слободном тржишту, било у Србији достиже 40, 50 или 80 евроценти. Реч је о ценама које су десет пута мање. У Србији киловат-час не кошта 40 или 50 евроценти, већ четири или пет евроценти. Дакле, реч је о непознавању материје и бркању цена за мегават-сат и за киловат-сат.

Истина је само да је сада просечна цена киловат-сата који продаје ЕПС 5,3 евроцента (за привреду) и 4,8 евроцента  (за домаћинства). Ако струја поскупи за 10 одсто  (у просеку), просечна цена за привреду биће 5,8, а за домаћинства 5,3 евроцента.

Посебна прича је што из намере или непознавања аутор пореди цене киловат-сати на ниском напону и на високом напону, односно цене са берзи и код крајњих купаца. Он треба да зна, ако већ дели савете, да киловат-сат који се купи на берзи у Лајпцигу или у електрани у Мађарској, не може да стигне до купца у Србији по истој цени по којој је купљен. Намерно се заборавља чињеница да пренос тог киловат-сата кошта и да купац плаћа тај пренос кроз електроенергетске системе. Кошта и дистрибуција киловат-сата кроз дистрибутивну мрежу. Обе накнаде, и за високи и за ниски пренос, утврдила је Агенција за енергетику Републике Србије,  не ЕПС,  нити трговци струјом.

Тај трошак се додаје на ту набавну цену коју помиње аутор. Цена киловат-сата за крајњег купца не може да буде иста као што је на слободном тржишту. Отуд ваљда киловат-сат за домаћинства у околним земљама не кошта на пример, четири цента, које помиње аутор, већ 15 центи (Мађарска) или готово десет центи (Румунија). Зашто тамо киловат-сат не кошта као на берзама? Да би оправдао тезу да струја у Србији не треба да поскупи, да треба да остане најјефтинија у свету?

Аутор се пита – зашто Србија не увози струју из Мађарске, Румуније и Бугарске, где је струја 30 одсто јефтинија? Или, другим речима, зашто Србија не затвара своје електране и увози струју? Па, зато што је киловат-сат који се произведе у Србији, која има и хидроелектране и термоелектране, јефтинији од те струје коју нуди, зато што та увозна струја уз све поменуте трошкове не може да буде јефтинија од струје коју продаје ЕПС (преносни трошак, дистрибутивни...). Таква набавка није могућа јер ЕПС поштује Закон о јавним набавкама, расписује тендере, а на тендерима се не појављују произвођачи струје већ трговци који имају могућност да тамо напољу од произвођача купе електричну енергију... То аутор сигурно зна, па је зато и заговорник решења да Србија постане увозник струје. Само још није написао преко кога да ЕПС купује ту струју.

директор за односе с јавношћу Електропривреде Србије