Остали коментари
Јован Б. Душанић
Неједнакост изазвана кризом или обратно
Све веће неједнакости у САД везују се за почетак осамдесетих година прошлог века
Претходног викенда одржане су демонстрације у више од 80 градова широм света, инспирисане акцијом „OccupyWallStreet” која у Њујорку траје већ месец дана. У медијима се истиче како су протести уперени против све већих неједнакости које су изазване глобалном економском кризом. Међутим, озбиљнија анализа показује да велике неједнакости нису последица, него један од важних узрока актуелне кризе.
Све веће неједнакости у расподели везују се за почетак осамдесетих година прошлог века, када за председника САД долази Роналд Реган и од када наступа ера неолиберализма. Од Другог светског рата па све до краја седамдесетих година власти у САД су стварале услове да и запослени, а не само послодавци, учествују у резултатима економског раста. Плате запослених су се стално повећавале и пратиле су раст продуктивности. Запосленима је законом гарантована четрдесеточасовна радна недеља, а прековремени рад се плаћао више од редовног.Такође су биле прописане минималне плате, а у случају губитка посла исплаћивана је накнада за незапослене. Накнаде су исплаћиване и у случају радне неспособности, губитка храниоца породице и немогућности да се довољно акумулира за старост. Уведен је и систем осигурања за старе и сиромашне (MedicareandMedicaid). Власт је предузела значајне мере како би високо образовање постало доступно великом броју грађана. Школарина на државним универзитетима износила је само четири одсто од годишњег дохотка просечног домаћинства.
После осамдесетих годинаплате запослених стагнирају,скоро да је уништен систем социјалне заштите, а знатно су повећане школарине на државним универзитетима. Према званичној статистици запослени у САД је 2007. године (пре кризе) кући доносио просечну годишњу плату нешто изнад 45.000 долара, што је реално мање (ако се узме у обзир инфлација) од износа коју је имао пре три деценије, мада је америчка привреда у истом периоду бележила раст. У последње три деценије плате се реално не повећавају и оне све више заостају за растом продуктивности. Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо „тањење” средње класе. Док је крајем седамдесетих година један одсто најбогатијих присвајало мање од девет одсто укупних доходака, 2007. тај проценат је износио 23,5 одсто (видети графикон).
При већој неједнакости у расподели и концентрацији богатства у уском кругу људи постоји мања тражња за робом и услугама него што би то био случај да имамо праведнију расподелу, а што неминовно води успоравању стопе привредног раста и запошљавања. Када неједнакости достигну критичне тачке долази и до озбиљних економских криза. То лепо илуструју и подаци из графикона и није случајно да је у годинама пред избијање великих криза (1928. и 2007) једна четвртина укупног дохотка САД одлазила у руке само једног процента најбогатијих Американаца. Изузетно богати људи, по правилу, не троше сав добијени новац јер то и није тако једноставно.
Примера ради, за годину која је претходила банкротствубанке LehmanBrothers, Ричард Фулд – први човек ове банке зарадио је 500 милиона долара. Оставићемо сада по страни питање колико су овако велика примања уопште заслужена и оправдана, те да ли постоји директна веза између плата топ менаџера и висине њихових примања, односно да ли би Ричард Фулд више или мање (не)успешно руководио банком LehmanBrothers да је имао много већа (или много мања) примања. Да би потрошио тај огроман новац требало је да Ричард Фулд свакодневно у просеку троши 1,37 милиона долара, а он за то није имао ни довољно времена, а ни силних мотива. Када постоји могућност да се купи било који производ који се пожели, временом се радост од куповине смањује. Тешко да би се Ричард Фулд – који има пентхаус на Парк авенији (21 милион долара) и имање у Гринвичу (25 милиона долара) – радовао куповини неке нове некретнине, као што је то био случај при куповини прве куће. Увек је прво парче торте слађе од наредних.
Очигледно је да велике неједнакости нису изазване глобалном економском кризом (него обратно), али их је она сурово оголила. Стопа незапослености у САД се повећава и према званичним подацима износи 9,6 одсто (ако се рачунају и они који раде повремено онда је тај проценат већи од 20 одсто – или више од 30 милиона). Око 50 милиона нема никакво осигурање, а 46 милиона живи испод границе сиромаштва и од државе добија бонове за храну.
*Редовни професор универзитет
Последњи коментари
Moglo bi se mnogo pisati i govoriti ali dovoljno je i mora se reci da je pocetkom 1980-tih godina - kada su SAD prvi put bile stavljene u realno iskusenje od strane Irana - na celo dosao Ronald Reagan. On je bio uspesan glumac, PR covek i slicno, ali u sustini mu je nedostajalo solidno znanje i obrazovanje, a u blefovima i spletkama je bio vest. U jednoj zdravoj, izrasloj i zreloj zemlji sa kulturom on ne bi mogao da prodje. U ovom pogledu je amerika zemlja sansi i slicno. On je nekim svojim krilaticama unistio ozbiljnost drustva i dao krila vojno - industrijskom kompleksu. To je opasnost iz Amerike za ostatak sveta, da dodju na vlast ovi iz republikanske partije - M.Bachmann, Cain, Romney, Gingrich i slicni koji ne znaju skoro nista a vrcaju u pojednostavljenoj americkoj viziji sveta -kao prosirenje americkog uticaja, snage, modela drustva i ropstva u njihovu korist i sl.
Проф. Душанић је у праву кад тврди да је расподјела дохотка важан (ако не и главни) узрок глобалне економске кризе, а не њена последица, Из графикона се види да, кад је на 1% Американаца отпадало приближио 25 процената дохотка, избила је Велика економска криза која је пет година потресала свијет и изродила најмрачнију идеологију коју је човјечанство до тада познавалода. То је довела до Другог свјетског рата у којем је човјечанство претрпјело такве људске и материјалне губитке које историја до тада није забиљежила. Послије рата свијет, поучен том страшном катастрофом, кренуо је другим путем, нажалост, на два колосјека. Али и на једном и на другом колосјеку ишло се путем праведније расподјеле и потстицања бржег развоја неразвијених, што је резултирало већим запошљавањем, формирањем средње класе и, у капиталистичким земљама, њеним укључивањем у акционарски систем, тако да су радници почели да остварују приход и по основу капитала.
Све је више земаља попримало карактер социјалне државе, међу којима, нажалост, Америка није предњачила иако је за то имала највеће могућности. Такав тренд није одговарао крупном капиталу, па је, доласком Роналда Регана у САД и Маргарет Тачер у В.Британији, тренд заустављен, прихваћена неолиберална идеологија као основа привредног раста и отворен тренд у коме је све мањи број људи све богатији, а све већи број све сиромашнији, што је довело до смањења тражње, пораста незапослености, нестанка средње класе, а на идеолошком и политичком плану до напуштања детанта и блоковске затегнутости, умјесто да је омогућен процес конвергенције два свјетска система на шта је указивао и Американав Џон Галбрајт. Исход је рушење свјтског социјалистичког система, наметање транзиције социјалистичким земаљама гурнутим у кризу, а капиталистичке земље тресе нова Велика економска (да ли само економска) криза почев од најравијеније Америке, са неизвјесним исходом. И сад, ту смо гдје смо. .