Boško Jakšić u svom tekstu „Čelična jutra” („Politika”, nedelja 27. maj) između ostalog kaže, u kontekstu uloge medija koje demokrate navodno „sistematski stavljaju pod svoju kontrolu”, kako moja malenkost (u društvu još nekih nepomenutih poimence, ali pomenutih tako da se prepoznaju) „sve po uputstvima gazde, nije naučila lekciju iz Miloševićevih vremena: preterana kontrola medija se pre ili kasnije olupa o glavu naručiocu poslušnosti”.

Žao mi je što Bošku na ovaj način odgovaram, ali čini mi se da ovo što je napisao zaslužuje da se javno demantuje. Ne samo zbog sadržaja izrečenog, već i zbog činjenice da je to napisao novinar koga lično i cenim i čije mišljenje ponekad uvažavam.

U citiranom delu ostalo mi je nejasno da li Boško ima problem sa navodnom pojavom da „kontrolišem” medije, ili da ih „preterano kontrolišem”, jer bi čitalac mogao da zaključi da kontrola postaje problematična tek kad postane preterana. Pretpostavljam da je to samo slučajna trapavost koja doprinosi osećaju da je pomenuta tema jedno od opštih mesta u kafanskim političkim ćaskanjima uz prepodnevni dupli viski sa tri kocke leda, više nego što može biti plod bilo kakvog ozbiljnog promišljanja.

Kad sličnu, ili identičnu neistinu kaže Ljiljana Smajlović, demanti i nije potreban jer je potpuno jasno da ona takve stvari izgovara izvršavajući svoj partijski zadatak, kao i zbog ličnog animoziteta vezanog za neke događaje iz prošlosti.

Kad Aleksandar Vučić nebrojeno puta izgovori ovu istu laž, on to radi jer je blaćenje ljudi njegov najviši političko-civilizacijski domet, pa me to niti čudi, niti tangira.

Kad je i kandidat za predsednika Srbije Tomislav Nikolić u izbornoj kampanji u nekoliko navrata ovu naučenu mantru javno ponovio, ni to mi nije bilo naročito iznenađujuće. Čak ni činjenica da je tokom kampanje, od strane dvojice rukovodilaca SNS-a, sve to bivalo pojačavano i dopunjavano pominjanjem „fašističke, hitlerovske i gebelsovske propagande” kojom se ja (skupa sa svojom „klikom”) navodno služim, nije me naročito uznemirila. Imao sam takav osećaj: s obzirom na to ko mi kaže i ne ljutim se. Međutim, njihovo je stanje progresiralo, sledile su indirektne i direktne optužbe za kriminal, zloupotrebu položaja, nekakve privatizacije i pitaj boga šta još sve, da bi Vučić u drugom krugu izbora javno ustvrdio da sam ja onaj koji je u društvu sa još nekima „osmislio i organizovao nezapamćenu izbornu krađu”. (Ukoliko je to tvrdio i g. Nikolić, u šta ovog trenutka nisam siguran, izvinjavam se što ga ovde nepravedno izostavljam.) Te optužbe izgovarane na mitinzima i u medijima, u meni su izazvale izuzetno veliki duševni bol i nanele mi ogromnu štetu, a pošto su bile izgovarane javno, u atmosferi najavljivanog nasilja i mogućih sukoba, one su predstavljale veoma ozbiljnu pretnju za bezbednost moje porodice i mene, jer su svakom ogorčenom navijaču SNS-a mogle da posluže kao jasan poziv da slobodno uzme pravdu u svoje ruke. I predstavljaju to još uvek.

Zbog toga ću g. Nikolića i g. Vučića tužiti sudu.

To će biti odlična prilika da oni, ako se ne sakriju iza svojih imuniteta, izrečene optužbe lepo dokažu i da time pokažu da čitava ona predstava nije bila najobičnija prevara. I biće prilika da se apostrofirani krivac za ozbiljno krivično delo kakvo je krađa izbora, ako se optužbe dokažu, adekvatno kazni. Međutim, to će biti i dobra prilika da oni koji sa takvom lakoćom kleveću, optužujući lažno političke protivnike za najgore stvari – jednom i odgovaraju.

Izvinjavajući se zbog ove digresije, vraćam se na Boška Jakšića. Dakle, pošto je i on, u horu sa Smajlovićkom, Vučićem i Nikolićem, zapevao isti besmisleni song, imam potrebu da ga demantujem.

Ako neko zaista misli da ja „kontrolišem” urednike koji su tokom svog novinarskog života prebacili preko glave i preživeli Miloševića i sve njegove satrape, u koje računam i nekadašnjeg po zlu poznatog ministra informisanja Vučića, pa onda sve one potonje mračne likove koji su ostavljali, i još uvek ostavljaju, tragove (koji im smrde nečovještvom) po srpskoj medijskoj sceni, onda taj ili nema najbolji kontakt s realnošću, ili ima neki svoj motiv zbog koga pristupa horu sa ovakvim kalibrom pevača.

Svaki put kada se takva laž kaže, ona osim što uvredi moju malenkost i par drugih ljudi za koje Vučić i Nikolić tvrde da čine našu „hitlerovsko-gebelsovsku kriminalnu bandu”, uvredi i sve urednike štampanih i elektronskih medija, od kojih većinu čine ugledni ljudi nesumnjivog ličnog i profesionalnog integriteta, jer ih stavlja u poziciju marioneta i poslušnika.

Zato sam ponekad začuđen što oni mirno slušaju te neistine ne osvrćući se na njih i dozvoljavajući da tako padne senka na njihov profesionalni rad. Ne vidim šta je problem da kažu ako ih ja ili bilo ko od onih koji se pominju kontroliše, cenzuriše ili pritiska. Šta je problem da Boško Jakšić napiše i iznese činjenice i dokaže svoju tvrdnju?

Ovako kako je to uradio, nanosi štetu i sebi i „Politici”.

Na kraju, ali ne i naposletku, nanosi je i mojoj malenkosti, zbog čega molim da se ovaj moj demanti objavi.