Критичка расправа о банкарском сектору и монетарној политици која је добродошла и коју је успешно иницирао Небојша Катић („Банкарски рај”, 15. aприлa),уз реакцију Зорана Петровића („Добра анализа или популизам”, 23. априла) не значи „напад на банкарски систем”. То је откривање горких истина о нашем банкарском сектору и монетарној политици.

Тврди се (г.Зоран Петровић) да је спроведена успешна реформа банкарског система, са чим се не бих могао сложити. С друге стране,став г.Катића да је „Србија необјашњиво лако одлучила да угаси домаће банке” све више налази доказе у понашању банкарског (приватног) сектора.

Водио сам пројекат санације банкарског сектора кадасмо констатовали да због стања у банкарском сектору није била могућа линеарна санација (свих) банака, али селективна и појединачна била је могућа. Сачували бисмонационални банкарски систем, његово језгро. Данас се све више показује да је оно што је учињено са банкама биотешки концепцијски промашај.

Не ради се само о „галантном преношењу платног промета у банке” већ о уништавању једне од у светунајбољих институција са правом ризницом података, контролном ифискалном (наплатном) функцијом и низом других друштвено виталних задужења. Пројекат који смо израдили (Платни промет у монетарном, фискалном и контролном механизму) показао је да је то била једна од најбољих институција у свету. Али, ето, и овде се копира искуство других држава, јер је „платни промет у свету у пословним банкама”.

Ми, пре свега, вишенемамо наш банкарски систем (осим централне банке и неколико банака), све је распродато и дато у руке иностраном капиталу. То треба,за почетак, рећи. Од 34 банке,у рукама страног и приватног капитала налази се 26 банака са 84 одсто финансијског потенцијала,које држе више од 50 одсто банкарске активе. У већинском власништву државе остало је свега осамбанака. У другим државама,које држе до своје финансијске самосталности,дозвољава се највише 20 одсто банака у страном власништву (што је случај и са ЕУ). Држава која је то дозволила и уз то „отворила” националну привреду заувоз (који је просто експлодирао и довео до огромног спољнотрговинског дефицита) постала је изузетно рањива на све шокове са светског тржишта, па и насветскуфинансијскукризу.

Небојша Катић потпуно је у праву када тврди дасу код нас највеће каматне марже, али и висина активних камата које ниједна привреда не може да издржи, посебно у вишегодишњој кризи и без сопственог капитала. То је пут у енормну задуженост и све већи каматни терет привреде и становништва. Тачно је да је просечна каматна стопа на краткорочне кредите износила 21 одсто (застановништвои до 34 одсто). Сада је то 18,6, одсто док је просечна пасивна 7,6 одсто. Истина је да банке дижу и пасивне камате да би привукле штедњу у међусобној конкуренцији. Динарска штедња, међутим,чини свега око дваодсто укупне штедње. Каматна маржа изузетно је висока и креће се између 10 и 12 одсто, што је енормно, доксе у другим земљама онакреће између један и дваодсто. То је омогућило банкама да у 2008. години остваре профит од 32 милијарде динара, док привреда грца у неликвидности, губицима и оштром паду производње.

професор монетарно-јавних финансија и банкарства