Чим се примакне Титов рођендан појмови из наслова постају актуелни. То су заправо доминантни обрасци сећања на Тита. Титов рођендан је и ове године углавном обележен носталгично и трговачки. У Београд су стигле штафете братских народа, плус једна из Либије. А у Кући цвећа цветни натпис ,,Верујемо у бога” као симбол споја комунизма и капитализма. Као да се божанским перформансом желела масовна безопасна титосталгија одоздо измирити с дозираним мрзовољним антититоизмом који стиже одозго. Нема левичарских интелектуалаца ни левичарских партија. Уместо њих необавезне монтаже и игрокази. А сензационалистички титолози нагађају и угађају радозналој публици.

Као да се ни власт више много не труди око заборава Тита. Титоизам спонтано бледи у мрежи нових споменика, музеја и цркава. Нове балканске државе се након сукоба суочавају са заједничким наслеђем тако што сећање на титоизам не забрањују него га углавном своде на тржишни туризам сећања. Тако га чине нешкодљивим и скоро неупадљивим унутар национализованих и клерикализованих култура сећања. У томе се изгледа успело, па је Тито у јавности данас егзотичан само за туристе. Искрзан је под притиском бриселског диктата памћења и локалних националних сећања. У језгру неолибералне политике са прошлошћу је слика „брионског монарха, тиранина и варалице светског значаја и размера”, а не представа контроверзног владара који је солидно пливао у парадоксима 20.века.

Ко намеће тон савременом сећању на титоизам? Титосталгичари и конвертити. Први су осиромашени и романтични и масовно понављају да се у социјализму најбоље живело. Њима насупрот, конвертити се не сећају властитог титоизма. Закачио их је Алцхајмер. Конвертити заправо коло воде. О Титу се највише расписао један бивши председник Савеза омладине Србије. Био је крупна шаржа у титоизму, па можда отуда предњачи и у антититоизму. Ваљда да би искупио грехе.Истини за вољу, мало је истраживача кадрих да се одупру хегемоном оквиру сећања и заводљивој коректној прошлости која се лако продаје на тржишту. Довољно је погледати излоге београдских књижара и фељтоне новина и видети која прошлост је тиражна. Продају се штива о Титу као агенту, заводнику и хедонисти. Треба доста напора код одупирања тиражној прошлости. Није лако бити одмерен. Али је могуће. Штавише, има неког задовољства не бити у праву међу данашњим титолозима.

Неконформистички приступ тражи заборав романтизованог титоизма и памћење субверзивног титоизма. Титоизам је био алтернатива друштву у ком је све на продају. А важан је и као реални доказ из прошлости да је могућа алтернатива конфликтном шовинизму. Симболички гледано, Тито је оно чега данас нема. Он је метафора јаке и самосталне државе, мира и сигурности, али и неподељене власти и идеолошког монопола. Дакле, и симболички гледано, Тито је противречан. Па,ипак, увек треба имати на уму да је антититоизам, а не титоизам био оружје последњег грађанског рата. Можда зато данас у Босни кажу да је ненормалан онај ко није титосталгичан. Ако свако измирење тражи заборав ратоборне прошлости, онда требапоновооценити и брозомору као грч међунационалне мржње. Љуто завађени српски и хрватски националисти лако ће се сложити у једном – у антититоизму. Пре ће их зближити антикомунизам него штафета из Умага. Поменутог београдског титолога је скоро у Загребу промовисао један познати милитантни туђмановац. Не треба им помињати имена. Нису алтернативни него банални. Конвертирали су као и многи политичари, интелектуалци и официри. У Хагу се код свих зараћених страна из деведесетих срећу преобраћени официри ЈНА као ратни злочинци. Ових дана ухваћен је бивши Титов официр – најтраженији ратни злочинац.

Много тога се још увек врти око Тита у 21. веку. Скоро га је и министар Јеремић цитирао на Балију. Шта је Тито заправо данас? Метафора опречних вредности, инструментализовани бренд или роба? Од свега помало. Како се онда сећати домаћег социјализма? Изван сваког шаблона и хора. За почетак, као великог покушаја мира. Неконформисти имају лоше памћење и богато сећање. Властито сећање љубоморно чувају од хегемоног памћења. Не ваља бити реалан и прагматичан, треба остати неопрезан. Како скоро рече Гинтер Грас: ,,Не треба омудрети, треба остати бесан”.

професор Филозофског факултета у Београду