У свом тексту Феђа Димовић из „Београдског синдиката”, адвокатски приправник и писац низа одличних текстова, коментарише примере злоупотреба полиције. Стара је Платонова мисао о опасности која прети кад се заштитници закона о њега огрешују. Тада се питамо: „Ко ће нас чувати од чувара?”. Да ли је српска полиција баш толико „грешна”? У „сваком житу има кукоља”, али ако се сувише фокусирамо на грешке, изгледаће да је „кукоља” много више него што га заиста има.

Успешност полиције се не може мерити само бројем кривичних пријава. Нормално је да и код нас, као свуда у свету, делује статистички „феномен левка”. Од броја кривичних пријава мањи је број оптужења, а од њега је још мањи број осуђујућих пресуда. Нема државе у којој је број кривичних пријава и приближно једнак броју осуда. То је сложени проблем који се не може објаснити само питањем (не)утемељености кривичних пријава полиције или (не)квалитетним радом правосуђа.

Нема полиције у свету која је „нежна”, али полиција мора да поступа по закону. У Европи је као нарочито енергична позната француска полиција, а сличне су немачка, холандска итд. Грађанин кога у САД полиција зауставља у саобраћају не сме „превремено” да пусти руке са управљача, а ако је ситуација „напета”, највише се плаши да „случајно не кихне”, јер би нервозни полицајац са „прстом на обарачу”, то могао погрешно да схвати, те „узврати ватру”. Типична реч осумњиченог „на нишану” америчког полицајца је „еасy”. Некада су енглески „бобији” били ненаоружани. То време је давно прошло. Пре пар година је у лондонској подземној железници полицајац хладнокрвно убио недужног Бразилца, нешто тамније пути и „сумњивог” понашања. „Лаки” је био„мало нервозан” због претходних терористичких напада. Полицајац није кривично гоњен. Резоновало се: „упс, грешка”.

Полицијски посао је веома стресан и опасан. Иако су грешке полиције увек у жижи интересовања јавности, не треба заборавити ни на бројне случајеве страдања „чувара закона”. У сукобу са четворицом разбојника недавно је убијен храбри саобраћајни полицајац Владимир Грандић. Један од учинилаца је млађи пунолетник и он ће сигурно проћи„јефтино” у кривичном поступку. Некада је била реткост да се полиција физички напада, а камоли пуца на њу или бацају бомбе. Данас се криминалци „почетници” тако доказују. Кад је мирних осамдесетих извесни Гавра у Новом Саду убио двојицу позорника који су му били за петама након што је обио трафику, то је била права сензација, а учиниоцу је изречена смртна казна. Данас се обијање трафике сматра скоро „каваљерским деликтом”, док пуцање на полицију није „ударна вест”.

Кад се зна ко се креће београдским улицама након провода по сплавовима и како се лако потеже оружје није чудно што и полицајци греше у стресним ситуацијама. Трагична је судбина Ђорђа Зарића, али је упропашћен и живот младог полицајца који је испалио кобни хитац. Њихове судбине, ипак, не могу се поредити. Нажалост, иако то није никаква утеха породици несрећног младића, нема државе у свету у којој се такве трагедије не дешавају. Како је дошло до ове погибије утврдиће се у кривичном поступку и то не треба прејудицирати. Полицајци се морају боље обучити за интервентно реаговање, али не треба заборавити да живимо у немирном времену и да од полиције која се суочава са све опаснијим криминалцима не можемо увек очекивати „хладну главу”. Сетимо се навијача који су полицајце гађали кесама са мокраћом или сукоба са хулиганима, због чега полицајци који обезбеђују утакмице личе на „нинџе корњаче”. Полиција је део друштва и она од њега не може бити ни много боља, али ни много гора. Мора се много радити на побољшању имиџа полиције која не може бити успешна без поверења грађана нити без сарадње са њима. Грешке и злоупотребе не треба заташкавати, треба појачати контролу полиције, али не треба стварати ни генерално лошу слику о српској полицији, јер за то, ипак, нема ваљаних аргумената.

Професор Правног факултета БУ