Izjave najviših državnika nove vlasti upućuju na zaključak da se ozbiljno radi na definisanju nove platforme za rešavanje problema KiM. Ona bi, prema najavama, trebalo da bude proizvod najšireg konsenzusa svih relevantnih faktora ovoga društva.

Za očekivati je da platforma pre svega definiše cilj sa varijantama kako do njega doći. Imajući u vidu kompleksnost problema KiM, nije realno da nova platforma, ako pretenduje da bude šire prihvatljiva, ugleda svetlo dana tako brzo kako se najavljuje. Ona nikako ne bi smela zaobići, pored istorijskih, etničkih, kulturnih, verskih, privrednih i međunarodnih okolnosti ni aspekat stvaranja „kvazidržave Kosovo”.

Nije jasno zašto je Srbija do sada u pregovorima izbegavala da argumentovano koristi činjenicu da je u procesu njenog nastajanja kršeno međunarodno pravo, i to na najgrublji način, oružanom intervencijom NATO. Hrabrim i znalačkim unošenjem faktora NATO u stvaranju „države Kosova” na teritoriji suverene i nezavisne države Srbije, kao presedana u međunarodnim odnosima, mogao bi da se dobije značajan adut u budućim pregovorima, pogotovo kada se otvori i pitanje političkih pregovora, odnosno pitanje konačnog statusa KiM.

Zdrav razum takođe upućuje i na kritičku analizu dosadašnje politike i aktivnosti za njenu realizaciju. Problem KiM je na svoj način jedinstven u svetu i traži specifično rešenje. Srbija do sada nije prednjačila u predlaganju svojih rešenja, već je kaskala za tuđim i prihvatala pregovore, apsolutno neravnopravne i nepripremljeno. Kako drugačije shvatiti katastrofalnu grešku da se u Briselu vode pregovori uz posredovanje pristrasnog i kontroverznog predstavnika EU i „supervizora” iz SAD, a da Srbija i ne pokuša da se u razgovor uključi makar jedan nepristrastan učesnik da javno kaže, i nama i svetu o čemu se to tamo dogovara i pod kojim uslovima.

Ostaje otvorenim da li je moguće u „konsenzualnu platformu” ugurati obavezu da će Vlada Srbije implementirati sve što je dogovoreno u Briselu, dok se ne prikupe svi dokumenti i usaglase sa Ustavom Srbije. Autor teksta ne spekuliše ni sa kakvim „teorijama zavere” već se jedino pita da li je i kako bilo moguće da se, na primer, u engleskom tekstu operiše sa terminom „Integrated border management”, što upućuje na de fakto priznanje „države Kosova”, jer granice postoje između država, a u srpskom „upravljanje administrativnim prelazima”. Slično je i sa carinama.

Posebno, možda krucijalno pitanje predstavlja politički nivo budućih pregovarača i sa kakvih pozicija. Obe strane su saglasne, a to i te kako žele „tvorci kosovske države”, da to budu premijeri ili predsednici Srbije i privremenih institucija KiM. Problem je što albanska strana uslovljava da to budu razgovori dve nezavisne države, a Srbija ima svoj Ustav. Iluzorno je takođe polaganje velikih nada u prisustvo novim pregovorima predstavnika OUN. Da li je ono uopšte moguće i u kakvom mandatu i ovlašćenjima, s obzirom na različite stavove velikih sila u SB. Da li se time relativizira rezolucija UN 1244 i otvara pitanje donošenja nove?

Na kraju: šta i kako dalje. Pregovori uz novu konsenzualnu platformu da, ali bez uslovljavanja o čemu će se, a o čemu se ne sme razgovarati, kao što je bio slučaj u Briselu. Srbija ne bi smela prihvatiti oročavanje pregovora i ishitrene rezultate, jer nam međunarodne okolnosti, unutrašnje političko nejedinstvo i očajna domaća ekonomska situacija u zemlji sada ne idu u prilog. Drugoj strani i stranama se više žuri jer su oni stvorili problem, a traže da ga Srbija, po njihovim zamislima, rešava. Najgore bi bilo da se novi pregovori vode u atmosferi uslovljavanja početkom pregovora sa EU o učlanjenju.

Nijedna platforma koja ne polazi od tradicionalnih moralnih vrednosti srpskog naroda, od identiteta, od samopoštovanja, od svesti o svom značaju u regionu, od formulisanja i odbrane interesa srpskog naroda i države Srbije, od neprihvatanja ucena i ultimatuma neće imati podršku na unutrašnjem, ni težinu, uvažavanje i dostojanstvo na međunarodnom planu.

Ambasador u penziji