Нова платформа за КиМ

Изјаве највиших државника нове власти упућују на закључак да се озбиљно ради на дефинисању нове платформе за решавање проблема КиМ. Она би, према најавама, требало да буде производ најширег консензуса свих релевантних фактора овога друштва.

За очекивати је да платформа пре свега дефинише циљ са варијантама како до њега доћи. Имајући у виду комплексност проблема КиМ, није реално да нова платформа, ако претендује да буде шире прихватљива, угледа светло дана тако брзо како се најављује. Она никако не би смела заобићи, поред историјских, етничких, културних, верских, привредних и међународних околности ни аспекат стварања „квазидржаве Косово”.

Није јасно зашто је Србија до сада у преговорима избегавала да аргументовано користи чињеницу да је у процесу њеног настајања кршено међународно право, и то на најгрубљи начин, оружаном интервенцијом НАТО. Храбрим и зналачким уношењем фактора НАТО у стварању „државе Косова” на територији суверене и независне државе Србије, као преседана у међународним односима, могао би да се добије значајан адут у будућим преговорима, поготово када се отвори и питање политичких преговора, односно питање коначног статуса КиМ.

Здрав разум такође упућује и на критичку анализу досадашње политике и активности за њену реализацију. Проблем КиМ је на свој начин јединствен у свету и тражи специфично решење. Србија до сада није предњачила у предлагању својих решења, већ је каскала за туђим и прихватала преговоре, апсолутно неравноправне и неприпремљено. Како другачије схватити катастрофалну грешку да се у Бриселу воде преговори уз посредовање пристрасног и контроверзног представника ЕУ и „супервизора” из САД, а да Србија и не покуша да се у разговор укључи макар један непристрастан учесник да јавно каже, и нама и свету о чему се то тамо договара и под којим условима.

Остаје отвореним да ли је могуће у „консензуалну платформу” угурати обавезу да ће Влада Србије имплементирати све што је договорено у Бриселу, док се не прикупе сви документи и усагласе са Уставом Србије. Аутор текста не спекулише ни са каквим „теоријама завере” већ се једино пита да ли је и како било могуће да се, на пример, у енглеском тексту оперише са термином „Integrated border management”, што упућује на де факто признање „државе Косова”, јер границе постоје између држава, а у српском „управљање административним прелазима”. Слично је и са царинама.

Посебно, можда круцијално питање представља политички ниво будућих преговарача и са каквих позиција. Обе стране су сагласне, а то и те како желе „творци косовске државе”, да то буду премијери или председници Србије и привремених институција КиМ. Проблем је што албанска страна условљава да то буду разговори две независне државе, а Србија има свој Устав. Илузорно је такође полагање великих нада у присуство новим преговорима представника ОУН. Да ли је оно уопште могуће и у каквом мандату и овлашћењима, с обзиром на различите ставове великих сила у СБ. Да ли се тиме релативизира резолуција УН 1244 и отвара питање доношења нове?

На крају: шта и како даље. Преговори уз нову консензуалну платформу да, али без условљавања о чему ће се, а о чему се не сме разговарати, као што је био случај у Бриселу. Србија не би смела прихватити орочавање преговора и исхитрене резултате, јер нам међународне околности, унутрашње политичко нејединство и очајна домаћа економска ситуација у земљи сада не иду у прилог. Другој страни и странама се више жури јер су они створили проблем, а траже да га Србија, по њиховим замислима, решава. Најгоре би било да се нови преговори воде у атмосфери условљавања почетком преговора са ЕУ о учлањењу.

Ниједна платформа која не полази од традиционалних моралних вредности српског народа, од идентитета, од самопоштовања, од свести о свом значају у региону, од формулисања и одбране интереса српског народа и државе Србије, од неприхватања уцена и ултиматума неће имати подршку на унутрашњем, ни тежину, уважавање и достојанство на међународном плану.

Амбасадор у пензији