Нуклеарне и друге централе

Текст професорке Јасмине Вујић написан је мање као полемика, више као залагање за изградњу нуклеарних електрана, па су неки подаци изостављени или погрешно приказани.

„Ако изузмемо Чернобиљ...”, пише проф. Вујић и одмах се намеће питање зашто га изузима? О овом удесу има довољно података, а изостављен је јер не потврђује тезу да ниједан радник на некој другој нуклеарној електрани није погинуо. Нећемо о Чернобиљу јер је тамо 30 радника умрло од непосредних последица „акцидента”, око 600.000 људи учествовало је у санацији као „ликвидатори”, евакуисано је око 330.000 особа, забележен је велики пораст канцера тироидне жлезде у преко 60.000 случајева итд. (подаци из публикације СЗО из 2006).

Ако нећемо о Чернобиљу, хајде о термоелектранама (ТЕ) на угаљ, уз погрешне или непотпуне податке. Тврдња да „ТЕ на угаљ емитују у непосредној близини око 100 пута веће нивое зрачења у току године него нуклеарна електрана сличне величине...” није далеко од „хистерије и позива” који су критиковани као реакција на удес у нуклеарки у Јапану. Или тврдња да „термоелектране на угаљ производе токсични отпад и пепео који садржи отровне хемикалије, тешке метале, радиоактивне материје, опасне патогене материје, који загађују плодно земљиште и воде (пример загађења око термоелектране код Обреновца)”. Резултати проучавања природне радиоактивности угља и пепела, у светској литератури и из наших овлашћених лабораторија, говоре супротно. Наводим закључак из једног од радова: „Нађено је да је излагање људи спољашњем гама зрачењу из ових термоелектрана (ТЕ на лигнит, прим. Б. С.) мало у поређењу с променама излагања зрачењу из природних извора. Резултати овлашћених лабораторија (институти „Винча” и „Карајовић”), доводе до истих закључака: „Добијене вредности се битно не разликују, односно садржај природних радионуклида у узорцима пепела, шљаке, угља блиске су резултатима који су добијени у другим земљама (Немачка, САД, бивши СССР, Пољска, Индија и др.)”. Слично је и са узорцима земљишта и биљних култура у околини наших ТЕ: „У узорцима земљишта и биљних култура детектовани су природни радионуклиди чија се концентрација не разликује у односу на исте узорке који се налазе на другим територијама наше земље или у околини других термоелектрана у свету”. За воде: „Све анализиране воде одговарају важећем Правилнику о хигијенској исправности воде за пиће, односно добијене вредности за укупну алфа и бета активност у складу су с Правилником о хигијенској исправности воде за пиће. Сл. лист СРЈ бр. 48/98”.

Тачна тврдња о нашим ТЕ: „На основу свих урађених анализа, у оквиру постојећег програма, резултати указују на то да нема повећања радиоактивности животне средине, услед рада поменутих термоелектрана”. Оваква испитивања код нас се редовно и систематски раде.

Тврдње о „токсичном отпаду и пепелу, о отровним хемикалијама...”, треба да нас препадну и натерају да срушимо све ТЕ. За утеху преплашеним читаоцима ,,Политике”, отровних хемикалија и тешких метала има и у води за пиће и у храни, али у дозвољеним концентрацијама. Пепео настао у нашим ТЕ при сагоревању лигнита, по свом хемијском саставу не разликује се битно од пепела насталог у другим ТЕ у свету и није опасни отпад. Институт за физику дуго ради анализе угља, пепела, површинских и подземних вода у ТЕНТ-у, Обреновац, па је моја тврдња изречена на основу анализа великог броја параметара. Урадили смо и три опсежне (више од 1.000 стр.) студије у којима је дата потпуна карактеризација домаћих лигнита и пепела. Ако се упореде концентрације 19 елемената који се најчешће срећу у земљишту (тзв. концентрације фона) са онима у угљу или у пепелу, види се да нема већих одступања од просечне вредности у земљишту.

Летећи (најфинији) пепео користи се за производњу цемента. У САД се око 43 одсто пепела користи као конструкциони материјал у индустрији. Реч је о индустријској сировини, а не о „токсичном отпаду”.

Зашто је, по мом мишљењу, исправно опредељење Србије да и у наредном периоду гради ТЕ на лигнит? Србија има око 1,5 милијарди тона лигнита и још неистражених простора и логично је да се и убудуће користи лигнит за производњу струје, уз преостали хидропотенцијал. Домаћина који живи на ивици шуме и греје се на дрва не можете да убедите да треба да пређе на нафту. Или, Шумадинце да запусте шљивике и малињаке и да се лате кивија или ананаса! Зато, убеђивати Србију да заборави своје сировине и да крене у нуклеарне електране нема никаквог смисла.

Други проблем, који проф. Вујић није поменула, јесте тзв. декомисија нуклеарних електрана. Трошкови гашења нуклеарне електране превазилазе трошкове њене изградње. По оној народној, „дала баба динар да се у коло ухвати, а после дала десет да из кола изађе, али не може”. Проблем трајног одлагања нуклеарног отпада још није решен на задовољавајући начин. Ако већ говоримо о „токсичном отпаду”, зашто не кажемо да је искоришћено нуклеарно гориво у правом смислу речи „токсични отпад”, да садржи само „тешке метале и радиоактивне материје”. Од њега не може да се прави цемент, а праве се врхови најразорнијих пројектила посејани по Србији, за које, уз све мере сигурности, нисам сигуран да нису оставили неке последице.

научни саветник, Институт за општу и физичку хемију, Београд