Ђорђе Вукадиновић  „заборавља“ да је Србија пуноправна чланица Уједињених нација и Међународног суда правде  (МСП) као највишег судског органа УН, као и да је потписница Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Такође је  „заборавио“ да Србија пред овим судом водећи поступке, подносећи тужбе и тражећи мишљења – признаје одлуке донете пред МСП. Иако му се то вероватно не допада, чињеница је  – Србија је поднела захтев за чланство у Европској унији и своју политичку будућност види у тој заједници. То ваљда значи и да намерава да поштује све њене документе и одлуке, укључујући и Резолуцију Европског парламента о Сребреници од 15. јануара 2009. године.

Ако је тако, а јесте, шта је онда спорно да Народна скупштина пође од судски утврђеног стања у пресуди МСП донетој у спору БиХ против Србије и Црне Горе од  26. фебруара 2007. којим је масакр у Сребреници проглашен територијално ограниченим геноцидом? Зашто би било неприхватљиво да се језик, термини и интерпретације резолуције који описују догађаје у Сребреници заснивају и тумаче у складу с одлуком МСП и Резолуцијом Европског парламента, као актима који изражавају ауторитет суда УН и заједнице огромне већине европских држава и 500 милиона грађана Европе.

Зашто би некоме сметало што би се Србија овом резолуцијом придружила најширем кругу држава које осуђују најтеже повреде хуманитарног права као неприхватљиве у модерном и цивилизованом свету? Зар није нормално и људски да Народна скупштина, баш као и Европски парламент, ода поштовање свим жртвама насиља током ратова на просторима бивше Југославије и изрази саучешће и солидарност са породицама жртава? Као и да упути искрено извињење и најдубље саучешће свим жртвама и породицама жртава страдалих у Сребреници и свим грађанима БиХ који су жртве злочина.

Има ли кога коме би засметало да Народна скупштина поручи како се кроз јасну осуду масакра у Сребреници, који је осудила и Влада Републике Српске усвајањем извештаја Комисије за истраживање догађаја у Сребреници и око ње од 10. до 19. јула 1995. године, јачају услови за равноправан и функционалан живот свих народа и ентитета у БиХ, уз поштовање положаја и права Републике Српске?

Зашто да не истакнемо важност помирења као дела интеграционог процеса у  Европи;  да јасно кажемо колико је важна улога етничких и верских заједница, медија и образовног система у том процесу, како би грађани свих етничких и верских припадности могли да превазиђу омразе прошлости и почну мирну и искрену коегзистенцију у интересу одржања мира, стабилности и економског развоја?

Ваљда је свима јасно да прихватање одлуке  МСП и Резолуције Европског парламента није само обавеза по судској одлуци. Како неко може да помисли да је могућа изградња демократског, отвореног и праведног друштва у Србији без суочавања са злочинима из прошлости, укључујући нарочито масакр извршен на подручју заштићене зоне Сребреница? Коме није јасно да циљ унутрашње и спољне политике Србије треба да буде јачање стабилности и сарадње у региону, укључивање Србије у ЕУ у којој мора бити места за све државе настале на територији бивше Југославије?

Зар није срамота и морално дно свако величање, оправдавање или релативизација свих повреда међународног права? Зар то не представља злочин који угрожава уставни поредак, садашњост и будућност Србије, док заборављање злочина и рехабилитација идеја које оправдавају злочин и његове извршиоце, представљају нове злочине који у Србији не треба да буду допуштени већ кажњиви?

Ко се боји јасног става да је Србија спремна да, у складу са својим уставним поретком, кривичним законодавством и потврђеним међународним уговорима, ефикасно гони и казни свако изазивање националне, расне, верске мржње и пропаганду рата?

Зашто Србија не би била  „лидер у региону“ тако што ће подстицати политички и јавни дијалог у земљи и окружењу у којем неће бити могуће оправдавање злочина и одржавање или успостављање друштвених услова за слично понашање у будућности?

Зар није одговорно према генерацијама које долазе да Србија кроз свој образовни систем инсистира на јасној осуди злочина који су почињени у прошлости, а да се читав систем образовања заснива на потреби да се млади васпитавају у складу с општеприхваћеним цивилизацијским вредностима и гнушањем према сваком злочину?

Управо та одговорност према генерацијама које долазе, а које нису биле ни рођене 1995. године, највећа је обавеза садашње генерације  – нас савременика Сребренице. Да тај терет не оставимо њима, него да га храбро преузмемо ми.

Ко може бити против тога? Само кукавице. То су они који се плаше да ће, за њиховог живота, бити разоткривена њихова улога у креирању политике злочина. Јер у Хагу, у МКТЈ-у судило се, суди се и судиће се извршиоцима политике злочина, док су њени творци ту, око нас, још увек утицајни. И тај утицај користе само да зауставе овај неминовни процес после кога ће сваком грађанину бити јасно колико су им руке крваве. Главном међу њима, по други пут. У младости – за Југославију, у старости –  против ње. Оба пута некажњено, али оба пута за идеологију од које је злочин неодвојив. Да цитирам једног од њих: „Братство сковано у крви – не раскида се никад.“

Но успели су, 12. марта 2003, историју само да успоре.  Не и да је промене. Нити ће.

народни посланик ЛДП-а