U tekstu „O kosovskom dugu i novim inicijativama” (objavljen u jučerašnjoj ,,Politici”) profesor Boris Begović otvara mnogo širu temu od same problematike koju neposredno obrađuje. Radi se o našoj ustaljenoj praksi kaskanja za događajima. Na prste jedne ruke možemo izbrojati primere kad smo, kao država, spremni dočekali razvoj događaja. Kao što nemamo odgovor na izloženu percepciju prof. Begovića o daljim zbivanjima koja se odnose na „kosovski dug”, tako i na mnogim drugim poljima čekamo da se prvo nešto desi, pa da onda animiramo javnost, otvorimo polemike, zbijemo redove...

Je li takav pristup posledica našeg genetskog koda ili, jednostavno, ljudski razumljiv strah od preuzimanja odgovornosti? Naime, kad je problem već kulminirao, pa se povodom njega formirao unisoni glas javnosti, lako je zauzeti već zauzete stavove. Odgovornost je tad minimalna, ali je rizik nenalaženja optimalnog rešenja uvećan zbog suženog manevarskog prostora u vremenu svršenog čina.

Mnogo je komotnije biti uz većinu. Kad sam, svojevremeno, javno izrekao mišljenje da je naš bankarski sistem tako čvrsto upakovan da će „domaće” banke odoleti užasnom prvom udaru svetske finansijske krize, sa TV-a je, u jednoj od najgledanijih emisija, građanima poručeno da novac treba što pre da povuku sa računa i pohrane npr. u sefove (što je bio samo koncentrat tadašnjeg većinskog mišljenja). Pošto se ništa strašno nije dogodilo, svi su bili srećni što je ona katastrofična prognoza pogrešna i sve je palo u zaborav. Ali šta bi bilo da se dogodilo suprotno? Ojađeni građani bi psovali tog ko ih je slagao da su im pare na sigurnom (a možda i nešto gore) dok bi glasnogovornici teorije katastrofe likovali kako su prepametni. Krije li se u ovom primeru rešenje problema o kome govorimo?

Svaki izlet u budućnost, svaka procena, mora imati težinu javnog zapisa u vremenu. I mora sa sobom nositi ne samo kaznene poene za loše efekte već i pluseve za korist od dobrog predviđanja. Tad će predviđanje postati privlačan izazov.

Pogledajmo još jedan primer: koncesiju za autoput Horgoš–Požega. Da li je trebalo nagoditi se ili je, ipak, bolje ići na arbitražu? Da li sad treba istrajati na arbitraži ili je, ipak, bolje ići na naknadnu nagodbu (što je još uvek moguće)? Sve to svodi se na ključno pitanje: ko su ljudi koji donose odluke? Znati ko je zaslužan ako se stvari po nas završe na najbolji mogući način jednako je važno kao i znati ko je odgovoran za eventualni krah. Još ne znamo kako to da je posao od oko 1,5 milijardi evra rađen bez naplativih garancija? Odnosno da li smo posedovali garanciju tipa „na prvi poziv” ili ne, koji su to razlozi navedeni za stopiranje njene naplate i da li smo se na tu odluku suda žalili, a ako nismo, zašto? U državnim poslovima neki elementi mogu biti tajna, ali imena pregovarača svakako ne. Tad ne znate čak ni to ko procenjuje šta je tajna, a šta ne.

Što se tiče „kosovskog duga” profesor Begović je, opisujući problem, konstatovao da deluje groteskno „žaliti se poveriocu zato što vam je umanjena rata, odnosno zato što je neko drugi platio vašu obavezu”. Iz toga sledi logično pitanje: zašto bismo mi tako nešto uopšte činili? Dakle, to nismo tražili, pa ne treba da bilo kakvim zvaničnim aktom komentarišemo to što je neko drugi uplatio deo novca u naše ime. Ovo je samo jedna od mogućih strategija sa kojom, eto, autor ovog teksta izlazi u javnost. Njenu opravdanost tek treba proveriti kroz kritičku analizu, ali bilo bi dobro time otvoriti širi spektar tema koje vape za strateški definisanim pristupom.

konsultant za poslovne rizike