Драгољуб Мићуновић је још пре неколико месеци изишао са идејом о међународној конференцији о Косову на којој би учествовали Београд, Приштина и Брисел, под покровитељством СБ УН. Идеја је изазвала скромну али негативну реакцију у домаћој јавности. Мићуновић је поновио ту идеју пре неки дан (12. децембра), али нисмо сигурни да ће значајније анимирати јавност.

Идеја о међународној конференцији није нова. Још пре осам година у незваничним круговима изречено је да је отварање питања државних граница легитимно на некој европској конференцији под покровитељством Уједињених нација.(,,Међународна политика”, јул-септембар 2003). Критике на њен рачун могле би да се односе највише на њену окаснелост. Јер имала би много више изгледа на успех пре десетак година. Али, тада, нашим демократским властима та идеја није била блиска.

Постмилошевићева власт иако демократска, у почетку више по називу, заносила се превазиђеним гледањима на Косово. Није, на пример, сматрала да јој као полазни основ добро може послужити политички статус који је Косово остварило у бившој Југославији (елеменат федерализма). Хетерогена демократска власт није била у стању да у складу са новим околностима пронађе и нове идеје за Косово (очит пример: посредни преговори у Бечу, Марти Ахтисари).

Чинило јој се да се, као демократској власти, Косово не може отети, отргнути из руку, и да ће она кад-тад вратити Косово под своју управу. Истина, кумовао је таквој заблуди и део међународне заједнице са САД на челу. У почетку распламсавања косовске кризе Америка, преко Клинтона, била је против тога да се из те кризе рађа мини држава, да би убрзо, већ са неуспехом Рамбујеа, чврсто стала на становиште о независности Косова.

Али ма колико да је окаснела, идеја о међународној конференцији није застарела и превазиђена. Она би оживела неке аспекте међународног права који су негативним историјским током последњих пола века потиснути у заборав. Међународна конференција под окриљем УН далеко је демократскији приступ решавању проблема Косова од наметања решења неколико великих евроатлантских сила. Пре свега, враћа на познати принцип УН да се границе суверених земаља могу мењати само уз добровољни пристанак заинтересованих страна.

Према томе, Мићуновићева идеја да би о статусу Косова требало да седну и разговарају Београд, Приштина и Брисел, под окриљем УН, сасвим је на месту. Србија јесте против независности Косова, али очигледно не жели његово враћање под своју управу. Ако уместо рата жели да се проблем решава преговорима и компромисом, зашто тај став некога подсећа на Милошевићеву или проруску политику? Уместо независности и враћања под власт Београда, постоји ваљда и нешто треће.

Ако је, пак, једна од могућности да се на миран и легалан начин оствари отцепљење већинске албанске заједнице од Србије, остаје питање како се односити према мањинским заједницама које се не слажу са отцепљењем. То ни у свету није разјашњено, а таквих примера има на многим местима (у Квебеку, на пример, живи 11 мањинских заједница које у случају отцепљења желе да остану део Канаде).

Могу ли, примера ради, Срби на северу Косова,као етнички компактна заједница која се територијално граничи са Србијом, да истакну право на отцепљење? Ти аспекти, као што је познато, веома су ишли у прилог косовским Албанцима у њиховим захтевима за отцепљење. То је веома сложено и деликатно питање, будући да није усамљено на бившим југословенским просторима и оно би захтевало универзалније одговоре.

Публициста