Представници власти у неким општинама (градовима), које су основале јавна стамбена предузећа за бригу и старање о исправности стамбеног фонда, често не пристају на своју политичку, а камоли правну одговорност предузећа, за све чешће штете од пада леденица са кровова стамбених зграда у зимском периоду. Од њих чујемо да за штете од пада леденица (има и смртних случајева) нико није одговоран. Те случајеве, чак, проглашавају за случајеве више силе.

Истина, прописи из стамбене области, на најдиректнији начин, не наводе обавезу уклањања леденица као потенцијалне опасности. Међутим, из духа Закона о одржавању стамбених зграда и подзаконских стамбено-правних прописа, као и општинских одлука о кућном реду у стамбеним зградама, правном аналогијом се јасно може закључити да je уклањање леденица са кровова, односно олука стамбених зграда природна обавеза одржавања зграде.

Улога оних правних субјеката којима је поверено одржавање стамбених зграда је такође у овоме законом препознатљива. И из општих правних правила о својини и накнади штете може се тврдити да се до одговорности за накнаду штете од леденица може брзо и лако доћи. Наиме, чланом шест Закона о одржавању стамбених зграда одређено је, и то на таксативан начин, који су то све радови на одржавању стамбене зграде чијим се извођењем спречава или отклања опасност по живот и здравље људи, односно којима се обезбеђује сигурност корисника зграда и њене околине. Тако у ставу 1. истог члана Закона о одржавању стамбених зграда стоји обавеза поправке или замене кровне конструкције и других елемената крова (димњаци, вентилациони канали, кровни отвори). Исто тако, пажљивим ишчитавањем и правилним тумачењем одредаба Одлуке о кућном реду у стамбеним зградама и становима може се сматрати да је обавеза уклањања леденица са кровова зграда садржана у тој одлуци (њен је то правни смисао и дух њених одредаба). На пример, из више одредаба београдске одлуке о кућном реду у стамбеним зградама проистиче обавеза станара, а станари су пре свега власници станова, да одржавају кровове, те тиме и уклањају опасне леденице са кровова својих стамбених зграда. На тај начин је, сматрамо, довољно јасна и видљива њихова одговорност за евентуалне штете од пада леденица. У члану 10. наведене градске одлуке пише следеће: „Станари су дужни да са прозора, балкона, лођа и тераса свога стана уклањају снег и лед”.

Помињемо и одредбу тачке пет члана шест Закона о одржавању стамбених зграда у којој се наводи и следећа обавеза власника: „поправка или замена оштећених и дотрајалих фасада, степеништа и других заједничких делова зграде, који представљају опасност по живот и здравље људи”.

Цитираћемо и члан 18 став један тачке пет Закона о локалној самоуправи, по којем је општина одговорна да се „стара о одржавању стамбених зграда и безбедности њиховог коришћења и утврђује висину накнаде за одржавање стамбених зграда”.

Наше је мишљење да из цитираних одредаба стамбеноправних, позитивних прописа, али и из одредаба Закона о облигационим односима, не постоји могућност оправдања или постојања правне празнине за одговорност за штете од леденица, односно, по нама, из прописа проистиче недвосмислена обавеза власника за уклањање леденица, и да су одговорни надокнадити штету кад она услед тога настане.

За штету од леденица с кровова стамбених зграда можемо, дакле, са извесношћу у судском спору, као одговорне, или као пасивно легитимисане означити државу (што би било у најмању руку правно занимљиво), општину, власнике станова у стамбеној згради и јавно стамбено прeдузеће.

Професор универзитета, стручњак за урбано право