Усвим државним пензионим системима веома је важаноднос броја запослених и броја пензионера. Пошто су садашњи пензионери за време свог радног века уплаћивали доприносе од којих су исплаћиване пензије тадашњим пензионерима, данашњи запослени уплаћују доприносе од којих се финансирају садашњи пензионери. Идеално је када има много више запослених у односу на број пензионера јер се тако омогућава уплаћивање ниских доприноса и примање пристојних пензија.

Многе државесу прошле кроз период када су погодни демографски трендови омогућавали да се плате запослених оптерете минимално, а да пензионери уживају висок стандард.

Процес који је био најпогоднији за такву размену везан језа послератни беби-бум, када је после одлагања рађања за време ратних година, дошло до незабележеног раста становништва у свету, па и код нас. Уласком бројних беби-бумгенерација на тржиште рада у Србији омогућено је плаћање релативно ниских доприноса за релативно мали број пензионера.

Према подацима пописа из 1953. године, низак удео пензионера и запослених говори о социоекономским условима послератног друштва. Огроман део становника бавио сепољопривредном производњом и живео је на селу, тако да је врло мали број становника био обухваћен социјалним осигурањем, а мали удео пензионера је последица неразвијене привреде и ниског очекиваног трајања живота. Међутим, већ следећи попис показује значајан пораст броја запослених, док је удео пензионера и даље био низак. Проценат запослених је врло интензивно растао до пописа 1971, а најинтензивнији раст је забележентоком следеће деценије, тако да је 1981. у Србији 29 одстостановништва био запослено. Удео пензионера у укупном становништву је растао али мањим интензитетом у односу на запослене. Овај период 1961–1981 је заправо био идеалан за функционисање пензионог система јерје удео запослених растао много брже од удела пензионера. Период између 1981. и 1991. је заправо преломни период када је у питању динамика односа ове две групе становништва. Тада се јављају прве тешкоће у функционисању система, али ни близу онако озбиљне какве ће бити у следећој деценији. Овака кретања су заправо увертира за негативне тенденције којесу уследила током деведесетих (ратови, санкције, инфлација, сиваекономија), тако да јеудео запослених у укупном становништву на попису 2002. пао за пет одстоу односу на 1991.

Средином прошлог века, док је пензиони систем још био у зачетку, број запослених на једног пензионисаног је био пет према један, што је идеалан однос за функционисање система са текућим финансирањем. Почетком шездесетихдостизао је шест према један.Разлог за овакав односје мали број пензионера као последицапослератних морталитетних услова. До почетка седамдесетих, овај однос је пао на просечно 3,5 према један, колико је био до почетка осамдесетих година. Ово је период лаганог раста броја пензионера, али и броја запослених, јер су популационо обимније беби-бумкохорте улазиле у радно способну доб, а удео запослених је растао брже од удела пензионера. Током седамдесетихсистем језаправо функционисао идеално јер је однос броја пензионера и запослених био врло повољан и из демографског и из економског угла.

Следећу деценију обележава константан пораст броја пензионера и стабилан број запослених, што је довело до смањивања броја запослених на једног пензионера. Током осамдесетих, број запослених на једног пензионера је пао са 3,5 на почетку деценије на 2,5 колико је био 1990. што је био сигнал да систем упада у кризу. У последњој деценији прошлог века број запослених се смањуједок је удео пензионера константно растао, тако да је на почетку ове деценијебило 1,5 запослених по пензионеру. Такав је однос и данас, са тенденцијом даљег смањивања с обзиром на тренд старења становништва и повећања броја пензионера. Тренутна економска криза још више продубљује проблеме јер утиче на даље смањивање броја запослених, што као последицу има даље погоршање односа броја пензионера и запослених.

Идеалан однос између две коментарисане групе постојао је, дакле, од средине шездесетих до краја седамдесетих, када је напретком у медицини и продужетком животног века становницима који су доспели до пензијепружена шанса да у њој уживају више година него било која генерација после њих. С друге стране, генерације рођене за време послератног беби-бумасу улазиле у радно способну доб, тако да је било више радника него икада раније. Оваква демографска равнотежа, погодовала је и економском просперитету државе. Међутим, продужење животног века се није ту зауставило, тако да су све следеће генерације живеле дуже, док је број живорођених почео да опада. У периоду после деведесетихвидимо да се број пензионера скоро приближава броју запослених, што је врло забрињавајући тренд, са вишеструким економским и политичким последицама.

*Демограф, Географски институт ,,Јован Цвијић”, САНУ