Prostitucija je oblik ponašanja gotovo oduvek prisutan u ljudskom društvu. Vekovima se žene u ovu „delatnost”uključuju iz mnoštva razloga i na mnogo načina. Ova pojava je u istoriji nazvana „najstariji zanat na svetu” i upravo zato ovde treba napraviti distinkciju između prisile i izbora. Na jednoj strani, organizovane kriminalne grupe koje se bave trgovinom ljudima i koje deluju širom sveta (to je danas problem globalnih razmera) prisiljavaju, pored žena, čak i decu na život u seksualnom ropstvu. Na drugoj strani, kad ropstvo nije prisilno, nemaština i beznađe takođe ih mogu naterati na bavljenje prostitucijom. U tim situacijama žene su prepuštene same sebi.

Teška povreda njihovih ljudskih prava moguća je i u toj situaciji. Izložene diskriminaciji, čak i odbacivanju od društva, one često bivaju izložene nasilju i raznim poniženjima, a uz to, uvek su na rubu egzistencije jer je zarada koju na ovaj način ostvaruju vrlo mala. U društvima koja čine napore da uklone svaku vrstu dogmatske netolerancije i razne predrasude – liberalnim društvima sa razvijenom privredom – ovaj ,,rad” se, međutim, često isplati.

U literaturi se nalaze uglavnom saglasna mišljenja o tome da je veliki broj žena u ,,industriji seksa” zapravo suočen s nasiljem klijenata ili makroa. Njima su zdravstvena zaštita i pravna pomoć uskraćeni, odnosno lišene su bezbednosti, poštovanja i pristojne zarade. To je zato što se prostitucija tretira kao kriminal, pa stoga prostitutke koje bivaju zlostavljane, prebijene, silovane gotovo i ne očekuju pomoć od pravnog sistema. Ugrožene su naročito one prostitutke koje se bave tzv. uličnom prostitucijom jer su mnogo češće izložene napadima agresivnih klijenata.

Dakle, više je nego očigledno da bi ženama koje se ovom delatnošću bave trebalo obezbediti zaštitu osnovnih ljudskih prava. Međutim, nameće se pitanje kako? Da li prostituciju samo tolerisati, za šta se još pre dva veka zalagao Bentam, zabranjivati je, ili se okrenuti njenoj legalizaciji? I pored jakog uticaja patrijarhalne tradicije, izvesno je da prostituciju ne bismo mogli i dalje zabranjivati, jer svako ima pravo da odluči šta želi da radi sa sobom i svojim telom. Legalizacijom prostitucije izbegle bi se sledeće negativne posledice: 1) žene koje se ovom delatnošću bave stekle bi legalno pravo na fizičku i pravnu zaštitu; 2) nasilje koje trpe od mušterija i makroa bilo bi znatno smanjeno jer bi slobodno mogle da potraže zaštitu, što sada svakako nije slučaj, i to samo zato što one prve, a često i jedine, dospevaju pod udar zakona; 3) dobile bi pravo na zdravstvenu zaštitu, čime bi bila povećana kontrola nad bolestima, a istovremeno ostvaren uticaj na poboljšanje javnog zdravlja; 4) država bi zavela kakav-takav red u „haosu”koji trenutno postoji; 5) makroi bi bili onemogućeni da „zarađuju” na račun tuđeg rada; 6) kriminal koji prati prostituciju svakako ne bi iščezao, ali bi bio smanjen (npr. trgovina ljudima); 7) društvo bi, kao i od svakog drugog, naplaćivalo porez.

Osobe koje se dobrovoljno bave prostitucijom bore se za ,,pravo na rad” koji su same odabrale, naravno, pod uslovom da nisu registrovane kao žrtve nasilja i eksploatacije po metodologiji Međunarodne organizacije za migracije (IOM) i drugih specijalizovanih organizacija. Pri tom, one ne traže nikakve privilegije već zahtevaju ono što i svaki zaposleni član društva inače ima.

Asistent nakatedriza krivično pravo Fakulteta za državnu upravu i administraciju univerziteta „Megatrend”