Проституција је облик понашања готово одувек присутан у људском друштву. Вековима се жене у ову „делатност”укључују из мноштва разлога и на много начина. Ова појава је у историји названа „најстарији занат на свету” и управо зато овде треба направити дистинкцију између присиле и избора. На једној страни, организоване криминалне групе које се баве трговином људима и које делују широм света (то је данас проблем глобалних размера) присиљавају, поред жена, чак и децу на живот у сексуалном ропству. На другој страни, кад ропство није присилно, немаштина и безнађе такође их могу натерати на бављење проституцијом. У тим ситуацијама жене су препуштене саме себи.

Тешка повреда њихових људских права могућа је и у тој ситуацији. Изложене дискриминацији, чак и одбацивању од друштва, оне често бивају изложене насиљу и разним понижењима, а уз то, увек су на рубу егзистенције јер је зарада коју на овај начин остварују врло мала. У друштвима која чине напоре да уклоне сваку врсту догматске нетолеранције и разне предрасуде – либералним друштвима са развијеном привредом – овај ,,рад” се, међутим, често исплати.

У литератури се налазе углавном сагласна мишљења о томе да је велики број жена у ,,индустрији секса” заправо суочен с насиљем клијената или макроа. Њима су здравствена заштита и правна помоћ ускраћени, односно лишене су безбедности, поштовања и пристојне зараде. То је зато што се проституција третира као криминал, па стога проститутке које бивају злостављане, пребијене, силоване готово и не очекују помоћ од правног система. Угрожене су нарочито оне проститутке које се баве тзв. уличном проституцијом јер су много чешће изложене нападима агресивних клијената.

Дакле, више је него очигледно да би женама које се овом делатношћу баве требало обезбедити заштиту основних људских права. Међутим, намеће се питање како? Да ли проституцију само толерисати, за шта се још пре два века залагао Бентам, забрањивати је, или се окренути њеној легализацији? И поред јаког утицаја патријархалне традиције, извесно је да проституцију не бисмо могли и даље забрањивати, јер свако има право да одлучи шта жели да ради са собом и својим телом. Легализацијом проституције избегле би се следеће негативне последице: 1) жене које се овом делатношћу баве стекле би легално право на физичку и правну заштиту; 2) насиље које трпе од муштерија и макроа било би знатно смањено јер би слободно могле да потраже заштиту, што сада свакако није случај, и то само зато што оне прве, а често и једине, доспевају под удар закона; 3) добиле би право на здравствену заштиту, чиме би била повећана контрола над болестима, а истовремено остварен утицај на побољшање јавног здравља; 4) држава би завела какав-такав ред у „хаосу”који тренутно постоји; 5) макрои би били онемогућени да „зарађују” на рачун туђег рада; 6) криминал који прати проституцију свакако не би ишчезао, али би био смањен (нпр. трговина људима); 7) друштво би, као и од сваког другог, наплаћивало порез.

Особе које се добровољно баве проституцијом боре се за ,,право на рад” који су саме одабрале, наравно, под условом да нису регистроване као жртве насиља и експлоатације по методологији Међународне организације за миграције (ИОМ) и других специјализованих организација. При том, оне не траже никакве привилегије већ захтевају оно што и сваки запослени члан друштва иначе има.

Асистент накатедриза кривично право Факултета за државну управу и администрацију универзитета „Мегатренд”