Недавно је на Филозофском факултету у Београду обележено 50 година од оснивања прве катедре за социологију у Југославији. Требало би скренути пажњу на овај јубилеј освртом на социолошке генерације.

Прва генерација социолога у Југославији истекла је из интелигенције рођене до 1915.  Њен највећи део формиран је под утицајем разноврсних европских социолошких струја и преломних збивања као што су Први светски рат, Октобарска револуција и фашизам. У њу спадају  М. Косић,  Д. Томашић, Сл. Јовановић, А. Фиаменго, С. Вукосављевић,  Р. Лукић и други. У теоријском и идејнополитичком погледу била је шаролика: чиниле су је формалистичке, психологистичке, клерикалне и марксистичке струје. Ова социолошка генерација била је део стваралачке интелигенције међуратне Југославије, претежно национално оријентисане, која је била помоћник грађанске класе у изградњи капитализма.

Већ наредна генерација била је потпуно другачије опредељена  –  левичарски и анти националистички. Чине је социолози-праксисовци,  углавном филозофски и марксистички усмерени, рођени претежно у добу између 1915. и 1930. Из ове генерације најзначајнији су Р. Супек и В. Милић. Формативно искуство ове генерације био је антифашистички рат и након рата сукоб титоизма са стаљинизмом. Ово је вероватно најобразованија генерација југословенских социолога. Из ње су истекли оснивачи модерне југословенске социологије. Главне истраживачке теме биле су: критика историјског материјализма, индивидуалистичко тумачење Маркса, антиетатизам, антикапитализам, непосредна самоуправна демократија и радничка класа као субјект промена.

Трећу генерацију чине шездесетосмаши, социолози рођени претежно између 1940. и 1950. За разлику од претходне генерације, која је по основном образовању била претежно филозофска, ова генерација је своје докторате стекла из социологије. У идејнополитичком смислу формирана је у глобалном студентском протесту у другој половини шездесетих година прошлог века. Био је то одлучни идејни отпор капитализму и бирократизованом социјализму. Стваралачко језгро ове генерације чине ученици праксисовских социолога на југословенским социолошким катедрама и институтима. Већ након Титове смрти делови ове генерације скрећу удесно, па се јавља и критика марксизма, одбрана нације уместо радничке класе, а све то у обновљеном шароликом либералном и конзервативном идејном склопу.

Четврта генерација југословенских социолога (рођени након 1960) формирана је у послетитовском периоду. Ова антитоталитарна генерација се у формативном добу национализује, а након распада СФРЈ отворено скреће удесно: брани се капитализам, политички плурализам и нација. Истраживачки приоритети су јој цивилно друштво, правна држава, национални интерес, критика тоталитаризма, легализам, транзиција. Ипак, за разлику од вршњака у другим дисциплинама, добар део социолога из ове генерације чине критичари национализма.

Пету генерацију чине рођени од краја седамдесетих који припадају тзв. и-мејл генерацији. Социолози из овог поколења још више су издиференцирани. Осим тога, ова генерација социолога развија се у разним правцима у новим балканским државама. Она је под снажним утицајем истраживачких тема које намеће ЕУ. Њу није формирао грађански рат, нити је бурно реаговала на увођење капитализма. С обзиром на то да је усмерена релативистички и плуралистички, лакше прихвата конструктивизам постмодерне, окрећући се од велике историје ка приватном животу и свакодневици. Истраживачке теме групишу се око глобализације, свакодневице, родног идентитета, ризичног и информатичког друштва. Општи оквир пожељне визије друштва је „трећи пут” и капитализам ЕУ.

Упркос разликама између поменутих генерација постоји и континуитет. По природи ствари свако научно  ,,остварење” подразумева нова  ,,питања”, те тако тражи да буде  ,,превазиђено”  и да застари. Како је запазио социолог М. Вебер ,,није само судбина свих нас да једном будемо превазиђени, већ је то и циљ свих нас”.  Чак ни највећа оригиналност у науци не значи и потпуни дисконтинуитет са претходницима. И. Њутн је признао: ,,Ако и видим даље од других, то је зато што стојим на раменима џинова”.  Југославије више нема. Али остаје социологија која не води увек рачуна о томе. Зато као наука нема граница и продуктивно застарева.

професор социологије на Филозофском факултету у Београду