Најава председника Владе Србије да нам у 2008. години предстоји смањење стопе раста БДП-а на четири одсто није нарочито изненађење, под условом да за тренутак заборавимо петицу којом је председник оценио рад владе у првих сто дана. Стопе раста нашег БДП-а ни до сада нису биле високе и стабилне. Али објашњење председника владе да ће до опадања БДП-а доћи због светске економске кризе јесте велика новост, јер су министри досад готово хорски понављали да Србија неће имати штетних последица од светске економске кризе, и да чак – како је изјавио један од потпредседника владе – од актуелне кризе може имати и знатне користи. Шта се то драматично и преко ноћи променило у главама српских министара? Да ли је и најава посете делегације ММФ-а многима отворила очи, потврђујући да је стање српске економије много горе него што се официјелно приказује.

Драматичан апел појединих министара да ће раст прилично ниских пензија веома неповољно утицати на српски буџет, и да он у наредном периоду не може издржати такав удар, веома индикативно показује тренутно стање српске привреде. Очигледно је да није проблем у расту пензија, јер ће и после повећања оне бити врло ниске, него у недовољном расту српског БДП-а. Док друге динамичне економије (Кина) већ скоро две деценије остварују двоцифрену стопу раста, просечан годишњи раст српског БДП-а у последњих седам година једва је прешао пет одсто.

Кључно је питање да ли је раст нашег БДП-а могао (морао) бити виши, с обзиром на то да је у Србију у последњих седам година по разним основама (извоз, ново задужење, дознаке дијаспоре, стране директне инвестиције, донације, приходи од приватизације) ушло скоро 105 милијарди долара. Шта ће се десити са растом српске привреде када неки од ових извора изостане или се смањи његова издашност? Због актуелне финансијске и економске кризе, понуда иностраног капитала ће знатно опасти, док ће цена његовог коришћења порасти. У земљама као што је наша, које су се у развоју доминантно ослањале на страни капитал, неминовно мора доћи до контракције привредне активности, што ће успорити темпо раста бруто домаћег производа. Србија је, дакле, у протеклих седам-осам година олако пропустила прилику да избором другачије стратегије развоја и ефикаснијим коришћењем немалих расположивих средстава оствари знатно вишу, па чак и двоцифену стопу раста БДП-а.

Стање осталих виталних параметара српске привреде, нажалост, не оставља превише простора за оптимизам. Инфлација се поново захуктава (преко 10 одсто), рекордно висока незапосленост (око 30 одсто) веома споро се смањује, спољни дуг драматично расте (30 милијарди долара), дефицит трговинског биланса обара рекорде (преко 10 милијарди долара), а цене акција на Београдској берзи драстично падају (преко 70 одсто).

Како онда разумети актуелне изјаве српских званичника да ће хлађење српске привреде наступити због светске економске кризе? Да ли би српска привреда успорила и да није било поремећаја на светском финансијском тржишту? Шта о томе мисле грађани Србије? Да ли су задовољни досадашњим ефектима закаснеле српске транзиције? Оцене су веома слојевите. Преовладава утисак да власти често и олако за све транзиционе промашаје разлог налазе у блиској прошлости. Она, без сумње, има знатног утицаја, али зар и остале транзиционе земље нису имале такође неку прошлост која оптерећује? Да ли се и после седам година има смисла позивати на догађаје из далеких деведесетих?

Досадашњом транзицијом су без сумње задовољни тајкуни, политичари на власти и део интелектуалне и друге елите која је доживела еманципацију у новом транзиционом добу (транзициони добитници). Транзицијом су дубоко незадовољни сви они који су остали без посла, положаја и друштвеног утицаја (транзициони губитници). Између једних и других се налази велики број грађана, чија су осећања помешана. Очекивали су много, добили су мало, назад се не може (неко и не жели), а будућност је потпуно неизвесна. Биће да су транзицију разумели мало другачије. Са унапред познатим правилима која сви поштују, са одговорним политичарима који раде у интересу народа, са капиталистима који имају словенску душу, са довољно посла за све који хоће да раде... Очекивало се и више помоћи развијеног света, бржи улазак у Европу, драстичнији раскид са ближом прошлошћу... Наде су изневерене, јер је Европа даља него икад, правила нису иста за све, корупција буја на све стране, а на власт су поново дошли они које је народ срушио октобра двехиљадите. Уместо социјално одговорне државе и једнаких права на старту, Србија се нашла у ковитлацу дивљег предаторског капитализма, у коме правила одређују власници сумњиво стеченог капитала. Зато и не чуди збуњеност већине грађана. Желели би да верују да пут у бољи живот води преко Европе, али им сваким даном постаје све јасније да то није модерни широки аутопут, већ узана, кривудава и веома опасна балканска џада.

Професор Економског факултета у Београду