Питајте потпредседницу…

Ја госпођу Јелку Смреку и господина Ђорђа Миховиловића, који су реаговали на мој текст у „Политици“, лично не познајем, нити ме интересује ко је тачно од њих уредник; имена сам навела само онако како су стајала у датој књизи. Уопште не сумњам у то да су ти људи добронамерно радили свој посао, и ја, наравно, не кривим њих. За пропуст који се може констатовати већ када се обиђу два стратишта (хрватска страна, „недовршена књига“ од 72.193 жртве, и босанска страна, где су довлачене исте жртве и где на огромном паноу пише 700.000 жртава!), за ту, дакле, огромну рупу у „интерпретацији“, која је удаљена само неколико десетина километара, кривим став хрватских власти и актуелних српских власти (пишем ово 9. маја 2008. пре избора) које на томе нису инсистирале, а не два или три уредника неке књиге. Боље би било да се аутори књиге, уместо мени, обрате списима бана Савске бановине, затим документима Хитлеровог изасланика Нојбахера, архиву града Рима, француским историчарима, и онда, наравно и српском војном архиву. Ако Хрватска сарађује са новим српским демократским властима, нема никаквог разлога да им нови министар војске све ово не омогући.

Што се тиче књиге коју сам добила, она је, наравно, отишла управо у руке чланова нашега покрета у дијаспори, односно није остала код мене. Тако да је и то бесмислено помињати.

Што се назива књиге тиче, он је, то понављам, заиста недопустив. Никаква филозофирања на тему шта је „особност“, овде нису потребна. О томе шта је особност ми смо у медицини, психологији и филозофији довољно писали. Овде није у питању књига о психопатологији злочина, него голисписак жртава ГЕНОЦИДА, и тако мора да стоји у наслову. А округли научни сто о геноциду, наравно, може да се организује.

Дакле, све из реаговања објављеног у „Политици“ 9. маја је, нажалост, ефемерно и небитно, осим једног јединог питања на које није дат одговор.

Боље би било да особе које реагују у свом писму помену главну ствар коју сам ја питала (у психологији се зна да се небитним чињеницамачесто гуши главна ствар), а то је зашто се потпредседница њихове владе извинила борцима „Олује“ и рата за „нову Хрватску“, а заборавила је да помене цивилне српске жртве те исте „Олује“? И зашто је то уопште говорила у Јасеновцу? То је једино право питање упућено хрватској страни, будући да ја (односно сви ми потомци жртва) своју српску страну, од времена Дедијера,одавно прозивамо за „несређене спискове“. Само на једно питање у овом писму нема одговора. А мислим да на то питање траже одговор сви антифашисти, како српски ихрватски, тако иевропски и светски.

Ми нисмо заборавили наше хрватске пријатеље који су признавали монструозност убијања људи у комплексу смрти Јасеновац. Нисмо заборавили ни поему „Јама“, ни Јурета Каштелана, ни Мирјану Матић Хале, ни Весну Парун, нити многе друге, како писце, тако и научнике, из једног кратког периода наше историје.

Као дете антифашиста, као професор психологије, као европски држављанин и особа удата зафранцуског историчара, имам пуно морално право да тражим исцрпност података. Не сумњам да ће хрватски аутори на томе наставити да раде. То није ни била суштина моје критике.

Суштина је да наслов књиге аутори морају да промене. Затим да морају да најаве следеће долазеће томове књига. И, најзад, да би било пожељно да своју потпредседницу владе сами они прозов уда јавно одговори: с правом ког ауторитета, ког знања, које „особности“, које струке или које политичке наредбе се она у Јасеновцу ове године извинила борцима нове Хрватске, а то значи и „Олује“, а не и српским цивилима,побијеној деци и старцима,те исте „Олује”?

Професор психологије и писац