Да ли свој допринос данашњој глобалној кризи даје имеђусобна веза„економске” похлепе коју производи систем и „социо-културно” (не)поверење у његове институције? И да ли је уопште одржива теза према којој симбиоза похлепе и поверења обавезно држи систем у стању привидне равнотеже? Односно, да ли негативне последице неконтролисаног дејства похлепе, које могу али и не морају утицати на урушавање поверења, неизоставно воде систем у кризу?

Економска наука у својим анализама редовно избегава неекономске термине, наводно као неадекватне. Тако се, примера ради, похлепа као социо-психолошки термин не користи у анализама економских феномена. Замењују га неутралнији и економској науци ближи термини попут такмичења, конкуренције, трке за профитом, спремности на ризик итд. При том није потребно посебно наглашавати да наведене појмове не треба увек и у свакој прилици поистовећивати са похлепом. Ипак, намеће се питање да ли баратање искључиво економским терминима омогућава савременим економистима да потпуније распетљају детерминистичко клупко глобалне економске кризе. Савремени апологета либерално-економског поретка Френсис Фукујама посветио је, на пример, читаву једну студију културолошкој теми поверења као централној нити глобалног економског поретка. Карл Маркс се, с друге стране, давно у својим делима (која ових дана постају бестселери на Западу), бавио неекономским појавама попут отуђења радника или похлепе капиталиста настојећи да раскринка противречности капиталистичког система. Чини се стога да ваљано објашњење узрока светске финансијске кризе, поред ускоекономистичких анализа, захтева и потпуно другачију изванекономску оптику, али и потрагу за граничним и скривеним узрочницима кризе.

Главни кривац који је 1929. пореметио равнотежу између „економске” похлепе и „социо-културног” поверења – шпекулативни бизнис, наставио је да функционише нашавши природно станиште за себе унутар неолибералне идеологије слободног тржишта. Видно ојачан процесом глобализације и неспутаностима казино економије, шпекулативни бизнис и даље изазива невоље. Довољан је свежи пример финансијског потреса који је добро продрмао „глобално село”. Каква је то економија (пита се Емануел Тод у есеју о распаду америчког система „После империје”) у којој се у секторима финансијских услуга, осигурања и некретнина бележи двоструко брже напредовање него у сектору производње. Одговор највероватније лежи у чињеници да се шпекулативни бизнис чврсто угнездио управо у наведеним прогресивним секторима, што такође говори о томе да су економски и морални прогрес две одвојене ствари. Шпекулативном бизнису у потпуности одговара неолиберални тип егоистичног човека који тежи максимализовању корисности и који поседује безрезервно поверење у систем. Циљ је не нарушити равнотежу поверења између једног таквог хиперхомоекономикуса и система неолибералне провенијенције.

Да ли актуелна економска криза указује на поремећај равнотеже?

социолог