Правни цинизам

Последњег дана марта 2011, народни посланици су усвојили Закон о социјалној заштити и тиме правно заокружили дуго најављивану реформу овог система, од које су највећа очекивања имали они који су у некој врсти социјалне потребе, а њих је у Србији, сваким даном све више.

Нећу овде трошити простор на чињеницу да надлежни Одбор за социјалну политику није позвао заштитника грађана на расправу поводом амандмана на предлог закона, иако је заштитник грађана још 2. марта, дакле благовремено, доставио овом одбору, сагласно пословнику Народне скупштине, Иницијативу за подношење амандмана на Предлог закона о социјалној заштити. То остављам онима који се старају о спровођењу пословника (такође недавно усвојеног, па се можда нису уходали у његовој примени).

Овде ће бити речи о иницијативи заштитника грађана да се у Закон о социјалној заштити уведе институт „родитеља неговатеља”, којим би се увело једно ново право биолошким родитељима, односно нова врста материјалне подршке породици, и то, породици која негује дете са тешким или вишеструким оштећењем и које има потребу за непрестаном родитељском негом. Предлог заштитника грађана био је да се овим породицама, тј. родитељима неговатељима, који желе да сами негују своје дете, па зато не могу да остваре радни однос и зараду по том основу, пружи надокнада у висини минималне зараде у Републици Србији.

Рацио овог предлога био је вишеструк. Деца остају у породици, где су им услови за развој најхуманији и најподстицајнији и потпуно је комплементарно већ започетој реформи деинституционализације у збрињавању деце. Оваква подршка биолошким породицама (којих у Србији сигурно нема више од неколико хиљада) допринела би исправљању апсурдне ситуације да држава стимулише старање о деци у хранитељским породицама и да предвиђа увећану надокнаду хранитељу који се стара о детету са инвалидитетом, а да биолошким породицама не нуди сличан или исти вид помоћи.

Међутим, Одбор ни не разматра предлог заштитника грађана о „родитељу неговатељу”, већ нуди амандман, који постаје и део закона, којим један од родитеља који није у радном односу, а који најмање 15 година непосредно негује своје дете које је остварило право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица, има право на доживотно новчано месечно примање у висини најниже пензије.

Поштовани читаоци, хајде да направимо мали интимни тест шта би свако од нас пре изабрао – да прима минимални лични доходак док негује дете које не може само о себи да се стара и везано је за кревет (а можда има још неко дете, које би радо имало пажњу тог родитеља), или би пристао на варијанту коју му је понудила држава? Да, и још једно питање, шта је са родитељима чије дете, нажалост неће доживети 15 година, већ рецимо 14 година и 10 месеци?

заменица заштитника грађана