Празнични проблем времена

У вези са новогодишњим и другим актуелним празницима, од стручњака у психолошким и сродним наукама очекује се да дају свој допринос разумевању, па и лечењу празничке психопатологије. Годишњице, које год биле, подсећају нас да живот не тече сукцесивно праволинијски и да постоје циклуси који подразумевају крај, повратак у себе и мали завршни рачун. Међутим, довде су ствари још увек довољно рационалне и још не морају да се појаве депресија и друга негативна осећања. Она се ипак јављају због неумитне склоности нашег разума ка асоцирању и уопштавању, па овај мали рачун има несвесне и скривене примесе и најаве великог обрачуна, коначног подвлачења црте на крају сваког индивидуалног животног циклуса. Ту се за већину људи појављује свест (или несвесни утицај на свест) негативног биланса, губитка, а овај се сматра довољним разлогом настанка сваке врсте депресивности, умерене или јаке, пролазне или трајне.

Психолошки проблем празника је, у суштини, временски проблем. Јер осим претходно поменуте форме цикличности живота, која се супротставља нади у вечни узастопни ток, празник садржински означава, без обзира на евентуалну изворну етимологију, празно време, оно које није испуњено уобичајеним активностима. Са овим губитком садржаја неки људи се на тежак начин суочавају и чешће, у такозваној викенд-неурози, када не знају шта ће са собом, односно са слободним временом. Не види се, на први поглед, зашто би остајање са самим собом морало да значи боравак у лошем друштву јер је, на пример, у античкој Грчкој креативна доколица сматрана најиспуњенијим начином живота. Већа је нејасноћа на супротној страни овог проблема, наиме у томе што многи људи имају илузију да им је време, као и живот иначе, у другим периодима испуњено – тада када су укључени у свакодневне програмиране послове, као шрафови у наводно сигурном и смисленом светском поретку.

Суочавање са собом у току празника оптерећујуће је и анксиогено само уколико је личност претходно и суштински празна и таква остаје када се силом прилика одстране садржаји, мотиви, интересовања, емоције и вредности које су радним данима дефинисане и наметнуте споља.

Због тога постоји разумљива психолошка тежња да се празници ипак испуњавају традиционалним и заједничким садржајима, који умирују анксиозност и депресивност индивидуе, која сама не зна и не може да одреди шта се од ње у тим приликама очекује. Изгледа да је разлика у убедљивости таквих умирујућих ритуала разлог томе што се неки празници, као Божић, или Српска нова година, код нас лакше подносе него новогодишњи. Јер чујемо да је мера празничког смирења на Западу отприлике 200-300 долара, колико се просечно троши на поклоне ближњима. То је превелики захтев за домаће платежне могућности и, осим тога, на срећу, он не би дао већини Балканаца утисак да су се приближили својим коренима, а тиме и доживљају испуњености. Много ефикасније су у нашим условима религијски и обичајно пребојене свечаности са одласком на литургију, бадњаком, сламом, рибом и прасетином...

Како се, дакле, лечи празнична депресија? Зависи од пацијента. Код сталожених људи новог ефикасног поретка, нарцистички губитак добре слике о себи повољно реагује на природне лекове: неки поклон, организација дочека, мало самоконтроле у свађи са ближњима који имају нереална очекивања, стрпљење да се дочека крај празника, ритуали који мање коштају него што доприносе, као што су пластична, сукцесивна јелка, која служи у више наврата, или одлазак на градску прославу на улици, око поноћи. По свему судећи, срећнији су и лепше проводе празнике они који се ослањају на традиционално, у њему имају јаче упориште, знају да је и Бог празновао након шест дана рада на почетку времена, и важно им је сећање на претке који су празновали уз исту икону. На сву срећу, ове две групе људи нису стриктно подељене и многи незадовољници из прве групе, повољним православним редоследом празника које славе један за другим, успевају да се опораве од захтева које им поставља онај први, формални и календарски.

Неуропсихијатар, Институт за ментално здравље Београд