Остали коментари
Богдан Дракулић
Празнични проблем времена
Суочавање са собом у току празника оптерећујуће је само уколико је личност претходно и суштински празна
У вези са новогодишњим и другим актуелним празницима, од стручњака у психолошким и сродним наукама очекује се да дају свој допринос разумевању, па и лечењу празничке психопатологије. Годишњице, које год биле, подсећају нас да живот не тече сукцесивно праволинијски и да постоје циклуси који подразумевају крај, повратак у себе и мали завршни рачун. Међутим, довде су ствари још увек довољно рационалне и још не морају да се појаве депресија и друга негативна осећања. Она се ипак јављају због неумитне склоности нашег разума ка асоцирању и уопштавању, па овај мали рачун има несвесне и скривене примесе и најаве великог обрачуна, коначног подвлачења црте на крају сваког индивидуалног животног циклуса. Ту се за већину људи појављује свест (или несвесни утицај на свест) негативног биланса, губитка, а овај се сматра довољним разлогом настанка сваке врсте депресивности, умерене или јаке, пролазне или трајне.
Психолошки проблем празника је, у суштини, временски проблем. Јер осим претходно поменуте форме цикличности живота, која се супротставља нади у вечни узастопни ток, празник садржински означава, без обзира на евентуалну изворну етимологију, празно време, оно које није испуњено уобичајеним активностима. Са овим губитком садржаја неки људи се на тежак начин суочавају и чешће, у такозваној викенд-неурози, када не знају шта ће са собом, односно са слободним временом. Не види се, на први поглед, зашто би остајање са самим собом морало да значи боравак у лошем друштву јер је, на пример, у античкој Грчкој креативна доколица сматрана најиспуњенијим начином живота. Већа је нејасноћа на супротној страни овог проблема, наиме у томе што многи људи имају илузију да им је време, као и живот иначе, у другим периодима испуњено – тада када су укључени у свакодневне програмиране послове, као шрафови у наводно сигурном и смисленом светском поретку.
Суочавање са собом у току празника оптерећујуће је и анксиогено само уколико је личност претходно и суштински празна и таква остаје када се силом прилика одстране садржаји, мотиви, интересовања, емоције и вредности које су радним данима дефинисане и наметнуте споља.
Због тога постоји разумљива психолошка тежња да се празници ипак испуњавају традиционалним и заједничким садржајима, који умирују анксиозност и депресивност индивидуе, која сама не зна и не може да одреди шта се од ње у тим приликама очекује. Изгледа да је разлика у убедљивости таквих умирујућих ритуала разлог томе што се неки празници, као Божић, или Српска нова година, код нас лакше подносе него новогодишњи. Јер чујемо да је мера празничког смирења на Западу отприлике 200-300 долара, колико се просечно троши на поклоне ближњима. То је превелики захтев за домаће платежне могућности и, осим тога, на срећу, он не би дао већини Балканаца утисак да су се приближили својим коренима, а тиме и доживљају испуњености. Много ефикасније су у нашим условима религијски и обичајно пребојене свечаности са одласком на литургију, бадњаком, сламом, рибом и прасетином...
Како се, дакле, лечи празнична депресија? Зависи од пацијента. Код сталожених људи новог ефикасног поретка, нарцистички губитак добре слике о себи повољно реагује на природне лекове: неки поклон, организација дочека, мало самоконтроле у свађи са ближњима који имају нереална очекивања, стрпљење да се дочека крај празника, ритуали који мање коштају него што доприносе, као што су пластична, сукцесивна јелка, која служи у више наврата, или одлазак на градску прославу на улици, око поноћи. По свему судећи, срећнији су и лепше проводе празнике они који се ослањају на традиционално, у њему имају јаче упориште, знају да је и Бог празновао након шест дана рада на почетку времена, и важно им је сећање на претке који су празновали уз исту икону. На сву срећу, ове две групе људи нису стриктно подељене и многи незадовољници из прве групе, повољним православним редоследом празника које славе један за другим, успевају да се опораве од захтева које им поставља онај први, формални и календарски.
Неуропсихијатар, Институт за ментално здравље Београд
Последњи коментари
Dok je obican gradjanin zavistan od dve profesije, lekara i pravnika, razmislja samo o resenju svog trenutnog poblema. Gleda ko u bozanstvo i u jednog i drugog. Iz dva ugla posmatranja. Jedan je unutar zvanicnih institucija, a drugi, onaj koji je unutar privatne delatnosti obe profesije. U prvom slucaju, obe profesije su u zavisnom odnosu, lovu na kraju meseca odredjuje drzava, plata se kod obe profesije nadopunjava "poklonima", iskljucivo i samo kuvertama, najcesce diretno, redje posredno, sekretarica ili medicinska sestra. Ni gospon Doktor, niti gospon Advokat nemaju bas mogucnosti da ispolje svoje dosege, duhovne i intelektualne, koje u privatnom zivotu eksponiraju od svojih bliznjih preko komsija sve do kasirki u marketima. U drustvu, svom ili kada su gosti, njima je namenjena, ili se oni osecaju pozvanima da budu kozeri No 1. Ali kada kada ste u situaciji da im dopadnete saka, u privatnoj ordinaciji, ili advokatskoj kancelariji, odjedanput ste obasuti paznjom, ljubaznoscu i toboze brigom za vase trenutne nedace, od resenja nekog vaseg trenutnog spora, najcesce imovinskog, sve do "sviranja" kutnjaka izazvanog pulpitisom, ili cerkinim sestim mesecom trudnoce. Kucanje na oboje vrata, uz obavezno - ljubimruke, dal mogu da udjem, po pravilu i obicno je sto eura. U prolazu pored sekretarice. Onda slede osmesi i bogznakakvo interesovanje sta Vas to tako trenutno tisti. Pa ako doticni ima malo viskva vremena, da sa Vama malo i caska nevezano, obicno se slusaju predavanja iz etike, istorije umetnosti ili o navikama naseg naroda. Napamet znaju sve nase manastire na Kosovu, o obicajima na Hilandaru su zive enciklopedije. Na kraju blagoudnog pregleda vase usne duplje, ili duse, ah, pa to mi je samo profesinalna obaveza, da, sekretarica ce Vam reci, sekretarici cete plastiti uslugu. Bez racuna naravno. Obe profesije su na pausalu. Zive bez placanja poreza. Posebna prica, kada su oni moji pacijenti, projektovanje i konstrukcije imaju u malom prstu. Njih preziveti je podv
Nije samo problem praznicno slobodno vreme, vec, na zalost slobodno vreme uopste ko ga ima. Naime, problem je kako ispuniti to slobodno vreme? Cime se i s kime baviti? Gde i kako ga "ubiti"? itd.U danasnjem svetu kada se gube i izgubile su se mnoge tradicionalne i porodicne vrednosti, u otudjenom potrosackom drustvu, gomili sebicnih i pohlepnih pojedinaca,a istovremeno siromasnih, problem ispunjavanja slobodnog vremena je veliki. Ovaj problem je jos izrazitiji u vreme godisnjeg odmora kad se nema para da se ode bilo gde, a porodicne veze sa rodjacima iz nekog drugog mesta su pokidane. Ovaj problem posebno pogadja neke kategorije stanovnistva kao sto su deca,omladina i stari.S toga se uocava sve veca potreba da se deca od malena uce kako da provode svoje slobodno vreme van vrtica, skole i posle zavrsenih radnih obaveza kod kuce da ne bi zapali u "cool-iranje", "zvrjanje" i sl a samim tim u dosadu, apatiju, bevoljnost i da ne bi od ovih "aktivnosti" bezali u narkomaniju, alkoholizam isl destruktivna ponasanja. S druge strane, stari usled mnogih sto normalnih (odlazak u penziju npr)sto abnormalnih okolnosti(slabljenje socijalnih veza, odvajanje od porodice i sl) veoma su cesto u situaciji da imaju mnogo slobodnog vremena s kojim ne znaju sta da "rade" pa zapadaju u stanje dosade i vrlo brzo u stanje depresije.I njih treba uciti kako da ispune svoje slobodno vreme slicno deci.Zivot i kreativan rad u dokolici je pravo uzivanje, ali za njega znaju samo oni koji su ga slucajno spoznali ili koji su nauceni tome, odnosno oni stari ljudi koji se mogu setiti ranog detinjstva i kako su, ako su mogli to, se igrali i ostvarivali svoju mastu slobodno i da se nikako nisu umarali niti im je bilo dosadno.S druge strane imamo i one kojima je potrebno slobodno vreme(menadzeri)koji rade i kad su kod kuce,ustaju od stola na pola rucka, ostavljaju zene u krevetu nezadovoljene, a sve radi novca kojim ce kupiti njihov i svoj mir u vreme praznika ili godisnjeg odmora ako ga imaju.